НАСЛОВИ

ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: О сату и налив-перу

  • Без много чега могу да изађем из куће, али без сата и налив-пера не могу: осјећам се наго без њих (некада је то важило и за мобилни телефон који сам у посљедњих неколико година почео да заборављам и врло траљаво да се односим ка њему – да ли због тога што, за разлику од сата и налив пера, он ме подсјећа не толико на пролазност времена и жељу да забиљежим и тако отргнем нешто од живота већ ме упорно гура у послове и дане које, ма колико се трудио, не могу да окончам и постигнем.)


Пише: Дарко Ристов Ђого

Без сата и налив пера могу само на Литургији: вријеме стаје, а оно што имам да кажем Божанско је и надилази и обухвата мене. Осим тада, сат и оловка морају да буду ту. Можда зато није чудо да су ми два најдража предмета на свијету „Ракета“ Риста Којовог и један „Паркер“ Риста Ћировог. И зато можда и имам десетак налив пера – нити једно скупа и свако драгоцјена, као што имам и неколико сатова – ниједан врједнији од Јелениног „Фосила“, о коме ће, надам се, некад неко од наше дјеце да исприча причу, али сваки показује другачије вријеме.

Најприје је ту Којова „Докса“. Не знам одакле му – није је добио за одлазак у пензију, јер пензију није ни дочекао. „Понијело га је“ те 1991. за свега пар мјесеци, од првих симптома до Јованкиног лелека у стану испод нас. Али сат је остао, помало као и моје успомене на ђеда: елегантан и стамен, модеран за стара времена и свевремен – савршено одражава обаљско дијете које је постало возач у Сарајеву али га тамнотегетно одијело, шапка и бркови нису одвојили од гусала и Јовањдана. Лијеп и насмијан, ђед је ту да укаже на вријеме и на вјечитост, на очи које копне попут косе на његовој глави те 1991, али које се и даље смију и милују. Гледаш у његову „Доксу“ понекад гледам – и ничим осим језичким далеким везама, ничим осим мојим животним сјенкама у мени се рађа оно њему задушно Δοξα τω Πατρί και τω Υιώ και τω Αγίω Πνεύματι…

Од оца су остале „Ракета“ и онај сат који су нашли на њему и по коме су га препознали. „Ракета“ је на навијање – не знам када ју је и како купио – да ли у Југославији или у Русији, у коју би с времена на вријеме ишао, увијек нам донијевши нешто необично, стамено, топло, попут оних камиона од масног лима и грубе жице или попут оних шубара што смо их Марко и ја дуго носили, док се нису сасвим поцијепале споља и замастиле изнутра. Ту „Ракету“ сам дуго сањао: коцкаста али поуздана, она је одраз оног сарајевског живота, подсјетник на времена када ју је он носио, када је све мирисало на један другачији живот људи задовољних Југом и викендицом на Требевићу. Она је и данас фото-албум по себи и ријетко је носим.

Други сат, копију „Сеика“, некакав „Сеуко“ или тако нешто, добио је у рату. Казаљке на њему стоје на 12:18. По њему су га препознали. Бљештава копија скупе ствари, он сам по себи јесте његова ратна слава – иза привида пријатељстава и сјаја позорнице крила се његова неспособност да разликује скупо од јефтиног, неспособност која нас је касније сустизала, сваки пут када би нам пријатељи држали лекције о срећи што смо одрасли у материјалној обезбјеђености познатог оца, без свијести о томе како је када се покријеш са три ћебета у стану у коме мокра дрва чаде или их нема. Те казаљке су заувијек остале на часу када се у много чему зауставио и наш живот. И можда су Маркова и моја жеља да не дозволимо животу да стане, да се прекине – само стална борба да тај сат крене напријед, иако, начет дринском водом, он то никада не може да по себи.

Сат и перо ми нису потребни само када служим литургију. Тамо гдје времена нема, тамо гдје се говоре ријечи које наговјесте или већ јесу вјечност. Када уђем у олтар, сат скинем и оставим у џеп мантије. Колико ми је сат неопходан када држим предавања, да не бих субјективним временом казивања отео исувише времена оних које слушају, толико ми је у Цркви он савршено непотребан – нема шта да ми каже, куда да ме упути. Сви животи мојих предака – оних који су гледали херцеговачко сунце и сањали ослобођење док су чували овце и слушали гусле, оних које су сатови већ смјештали у неко вријеме корисности друштву и припадања систему, мој живот са сатом на руци и осјећајем нагости ако га немам – сви стају на дискос и у путир крај Тијела и Крви Јагњета и Пастира. Немам сат, у наготи посљедњој стојим. И вријеме стоји. Бар на трен.

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар