НАСЛОВИ

ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: Дим на Божић, великога чуда?

  • Ни у најзлатније доба социјалистичког раја наш Божић није био лишен бриге. Јесте, купили смо новог, бијелог југа 45 те 1990. године, али је већ о Божићу 1991. дјед Којо забринуто гледао у плећку наше „заоблице“. „Неко ће ускоро умријети. Дај само Боже да то будем ја.“ У октобру 1991, након галопирајућег тумора, ђед Којо се придружио своме оцу Ристу. Нама је остао живот без њега и један Божић, 1992. године, без знакова радости. Посљедњи у нашој родној сарајевској кући

Већ сљедећи Божић, онај 1993. године, славили смо на Палама. Отац није радио – ми смо се радовали што је за празник с нама. Трпеза је била ратна, могућа само29 захваљујући импровизацији наших мајки које су од млијека у праху и киселог какао-праха правиле колаче, а од нејестиве фете и конзерви – празничну трпезу. Ипак, литургије су биле пуне народа који се тиска. Људи обучени у оно што су из Сарајева успјели да узму, у прилагођене униформе и капуте сашивене од ћебади. „Божић је празник који се проводи у кругу породице“, каже данашњи новинарски клише. Под тиме се подразумијева „златни стандард“ ове убитачне културе индивидуализма: „у кругу породице“ значи „у кругу који сачињавају само муж, жена и дјеца“ (пожељно једно или двоје). Нашу породицу су тих ратних Божића увијек чинили не само ујак, ујна, брат и сестра, дјед Владо (мајчин отац) и бака Јованка већ и свако од рођака и пријатеља ко се тих дана затекао код нас на Палама, на оним ратним путевима на којима човјек никад не зна куда заправо иде, али само слути да иде далеко од свог старог живота. Дрва су за нас у привременим смјештајима увијек стизала касно и била мокра и сирова, па су морала да се ложе са вјештином нуклеарног физичара и штедљивошћу цинцарског трговца. Вијести о Божићу никад нису биле добре. И бивша браћа су непогрешиво знала када је Божић, рачунајући на српски слављенички дух и проријеђене страже. Вијести су биле лоше. Само је једна била добра: Христос се роди!

СЛАВЉЕ И ТРАГЕДИЈА

Има, како то код нас већ бива, Његошевих стихова који су постали наше стање свијести, и то зато што су и изречени изнутра, из нашега бића. Тако и они које сада већ помало очекивано понављају честитке: „нема дана без очнога вида / нити праве славе без Божића…“ Но права кондензована слика једног живота у коме се славље и трагедија, неизбјежни рат и мир Божији сусрећу у једно дата је стиховима у којима игуман Стефан збори „Хајд’ отолен, што којешта дробиш! Дим на Божић, великога чуда! Како ће се свенародња жертва без облаках дима учинити?“ Дим на Божић – он уједно може бити и јесте знак и страдања и славља, и попаљених Придворица и Кравица и знак посљедњег упоришта отпора усред леденог Мојковца. Како ће народ крштен Христовим ликом утећи од жртве, а како ће се свенародња жртва остварити осим у том вјечитом загрљају Божића и Великог петка, паљенице и свеспаљенице свих српских покољења од искони до данас? Тако и за нас тих година. Као и Његошева Црна Гора, окружени и залеђени, бачени у Стари Завјет по окрутности свијета у коме смо живјели, дочекивали смо долазак Спаситеља свијета неутаживом жеђу старозавјетног Израиља. Када данашњи етнолози самоувјерено „деконструишу“ српске обичаје и схватања везана за Божић, када ону рану сувомразицу и пртину кроз које положајник креће на свој свештени задатак сведу на „призивање благостања“ а бадњаке на „спаљивање зла и несреће“, ни сами не слуте колико је човјеку у рату (а код нас је увијек рат или његова слутња) неопходно да види лице брата и спали зло које налази на сваком кораку.

Тако смо славили 1993, тако 1994. године. Трећег ратног Божића, оног 1995. године, ни Ристо Којов, мој отац, није био за нашом трпезом.

ТРАНЗИЦИОНИ РАТ

Ратови не трају до вијека. Живот се враћа у неки ток, па и без оних који нису дочекали Божић. Људи заборављају страдање, муку, лишености. С правом. Ми их углавном нисмо ни бирали: оне су нас постизале самим тим што смо живјели ту гдје јесмо и жељели да наставимо да будемо ти који смо. Па, опет, с протоком времена успоставило се нешто ново. Упловили смо у једну стварност која није била сан чежњивог дјетета ни очекивање рањеног борца. У њој су се опет почели појављивати обриси једног другог „раја“. Социјалистички је замијенио онај други, вјечито измичући, „транзициони“. И у њему се још задуго нисмо ослободили хладноће собе и скромности трпезе.

Па опет није сасвим сигурно ко је био и остао лишен Божића: ми, у нашој ратној биједи или сва срећна дјеца Запада која ће и ове године добити играчке како би их родитељи могли још мање гледати, видео-конзоле како би још мање учествовали у стварности своје породице, брендирану стварност како би у брендираном животу заборавили потрагу за љепотом утољене глади? Но можда су несрећна дјеца умируће цивилизације још трагичније лишена једне метафизичке основе онога што је изродило културне форме – празне љуштуре, којима се сада „Кока-Кола“ игра продајући „дух Божића“? Можда је истинска трагедија једног свијета у коме ће ријетко која Natalie (али Наталия) знати или бар слутити да њено име упућује на Dies Natalis Christi још већа од наше трагедије крвавих Божића? Наш Божић је био и остао болна успомена на Кравице и на Мојковац, вјечита опомена свакога од нас да је за краткога живота преживио већ један рат и већ неколико Божића у хладном и скученом, у бризи и невољи коју није могао да ријеши Кевин својим триковима. Наше Божиће и данас пријатним чини мало топлоте и много радости, али наше ране ниједан „Деда Мраз“ не може да залијечи било чиме, па чак ни „духом Божића“. Трагедија свијета који о Божићу интензивира свој купохолизам, додатно појача у себи појачиваче утисака и прохтијева, драма експлодираних порива на којима почива капитализам ужаснија је у својој бесмислености од епопеје лишености и страдања која се протеже кроз све српске Божиће од како смо се родили у Христовом рођењу. Ми смо се надали. Ми смо сањали један бољи свијет када престане рат. Нешто од тога се остварило, нешто се изгубило у „транзицији“, нешто је било исувише идеалистично у нашим сновима да би га иједна стварност издржала. Но нешто од те наде и данас тиња у сваком Божићу и Светом Стефану, када ујутру устанемо у Бадњаке и када привежемо старе војничке чизме за које никада нисмо сигурни хоће ли сљедећег Божића поћи у храстову шуму, по бадњаке, или на положај. Или на обоје.

Док завршавам ове редове, знам како је дјеци Донбаса пред Рождество. Савршено добро знам да ни дјеци с друге стране фронта није нити може бити боље. Војна је. Очеви су на положајима, мајке се пред иконама моле и у неком ћошку за који мисле да их сакрива – плачу и бришу сузе. Поћи ће у Цркву да оном словенском непобједивом способношћу преложе жалост у радост, очај у наду, бригу у молитву. Неће много другачије бити ни српској дјеци ни српском народу на Косову и Метохији.

Па опет: ко би боље схватио шта значи дочекати Спаситеља свијета од бића које сваким уздахом очекује спасење.

 

ИЗВОР: ПЕЧАТ

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар