Отац Дарко Ристов Ђого: Павелић би био врло задовољан да може да види како Београд данас изгледа и „дише“!

 

Драги моји, ја мислим да је ово што Удружење Јадовно 1941. ради, изузетно важно и надам се да је то тек почетак.

Христос Васкрсе! У православном виђењу свијета и стварности, ови дани након Христовог Васкрсења посвећени су свакако радосном осјећању присуства Божјега, али како у животу и управо у истом том православном виђењу стварности радосно виђење живота нас упућује да њиме погледамо и најтрагичније странице собствене, личне и колективне историје или народне историје, онда је заправо ово право вријеме када, баш из перспективе Васкрсења , имамо менталне снаге да посматрамо тај непрегледни океан жртава и да имамо ту перспективу која је најважнија. У православном хришћанском схватању, биће свакога од нас стоји на раскрсници, на размеђу предака и потомака. У вјечности Божјој свако од нас припада и онима прије њега и припада онима послије њега. Једино не губећи наду да ћемо се срести са свим јасеновачким и пребиловачким и сурдуличким и пивским и величким и старобродским и земунским жртвама имамо способност да живимо и да говоримо о њиховом страдању.

Ми ових дана свједочимо трагикомичним изливима медијске индустрије која паралелно српском народу настоји да произведе осјећај кривице и осјећај заборава. Имамо паралелно машинерију, нарочито медијску, упослену око тога да се стигматизује читав овај народ једном колективном ознаком, а с друге стране, када год ми контекстуализујемо наше страдање и вратимо се у страдања која су несамјерива са било чим и било ким, онда добијемо ону најчувенију флоскулу о томе да се не треба враћати у прошлост. Па се питам како се треба вратити само у оне тачке прошлости које су политички употребљиве да би се остварио идентитетски инжењеринг и српски народ потпуно свео на безидентитетску масу, био масу људи који треба да мало животаре још по пар варошица по Србији док се сви не преселимо да будемо радна снага негде у колективном западу. Ми данас, нажалост, у прилици смо да морамо да говоримо о културној ситуацији у којој, и поред неких помака које не треба занемаривати, поред покољења у којима почесто и имамо више националне свијести и више слушалаца за истину, чињеница јесте да су посљедице културне политике коју је водила данас често носталгично приказивана СФРЈ савршено идентичне оној политици коју је водила Независна Држава Хрватска.

Ако као хришћани вјерујемо, а вјерујемо да наши нас предци из вјечности гледају овамо, хришћанско увјерење да нас не гледају само добри људи и предци, него да и зликовци такође имају прилику да до посљедњег суда гледају на стварност нас овде. Ја сам сигуран да је Анте Павелић задовољан како данас Београд изгледа. Латиница свугдје, Срби који не знају јесу ли нису ли и колико јесу и када јесу и у ком контексту јесу. А није то слика само овога града. Београд је епицентар онога што се дешава и то се прелива на све српске просторе. Срби се и даље дијеле, регионално размишљају, као да смо у неком возу који треба да крене за Јасеновац па нас стављају у вагон за босанске, црногорске, србијанске, војвођанске Србе, а кад дођете у Јасеновац није важно. Свим Србима је из свих вагона намењена иста судбина. Мада не сумњам да је можда нама важно у ком ћемо вагону да се нађемо.

Што то говори? Говори да живимо у једном облику културне окупације која је, нажалост, толико јака да само неки пламичци националне свијести успјевају да дођу до шире јавности. Ја сам захвалан свим представницима медија што су данас овде, али замислите сада да је ово нека тема гдје бисмо ми деконструисали српски национализам и говорили о суочавању с прошлошћу. Не би се могло ући овде од натрпаних натовских, а богами и других медија који би овде узели да експлоатишу те мантре које на овим новим политичким курсивима, новим кумровцима, оних, како се каже, центара за културну деконтаминацију, понављају шипарице јер им обећавају стипендије да ће након гимназија одавде да иду уколико се суоче са кривицом и порекну злодух српског национализма. Те можете да видите да се и на том плану није баш много промијенило, само што је, како да кажем, газда понешто постао другачији… ако се и то промијенило.

Однос према прецима је увијек однос према потомцима. И зато није чудо да у моменту када Срби одлуче да забораве милионске жртве, у том моменту долази до нашег демографског суноврата и суочавања, по први пут након вјекова страних окупација, са проблемом елементарног биолошког опстанка. Говорећи о жртвама, ископавајући, плачући над њима, памтећи их, ми заправо дајемо трајни залог наше будућности.

Сећам се када сам као студент имао прилику да питам митрополита Амфилохија када ће то кренути на боље. Он је нама тада као професор рекао -док не опојемо и не пронађемо све наше гробнице, док не измиримо браћу у међусобном рату, и док не нађемо и не замолимо за опроштај сваког оног кога смо заборавили, тешко ћемо успјети да промијенимо и садашњост, а тешко и будућност.

Те ово што чинимо, не чинимо само ради наших предака, мада ни то није мало, чинимо то ради потомака. Чинимо да бисмо покушали да преокренемо те ужасне резултате геноцида и културне политике која је прикрила злочине геноцида.

Дакле, хајде да прођемо сада Кнез Михаиловом улицом и да запитамо случајног пролазника који неће бити ни имигрант, ни Украјинац, него човјек који је овдје одрастао да у најкрупнијим цртама каже гдје су мјеста страдања српског народа и на који начин се према њему и његовом животу односе те тачке и видјет ћете да је, нажалост, индустрија пројектованог заборава и даље жива и јака.

И зато, драги моји, ја мислим да је ово што Удружење Јадовно 1941. ради изузетно важно и надам се да је то тек почетак.

Сећате ли се оне филмске полемике око “Даре из Јасеновца”? Мени је најпоразније било када је консензус и са једне и са друге стране, и оних који су оспоравали филм и оних који су филм бранили, био слиједећи. Снимили смо један први и посљедњи филм о Јасеновцу и он је испао такав. Дакле, откуд та наша помиреност да смо произвели једну културну форму, израз једне културне форме, један филм, и да је то све што имамо уопште да кажемо о том бескрајном страдању. Па само о Старом Броду, о Пиви, Великој, о ужасним злочинима Бугара могли бисте да снимите бескрајно много филмова који не би били пропагандистички урадци ни идеолошки мотивисани, него људске приче које казују оно дубље што је стало у човјека.

Ова гробница о којој данас говоримо налази се на Јеврејском гробљу.

Ми много тога можемо да научимо од Јевреја. Јевреји дан-данас спомињу, то је основа јеврејске вјере, коју многи чак и кад изгубе вјеру понављају као кредо свог националног идентитета. То су оне чувене ријечи, Шема Исраел, чуј Израељу, твој је бог један. Шема Исраел проистиче из истог коријена о којем је професор Шијаковић говорио, а то је коријен који значи име, зазивање, позивање. Име је оно што човјек позива, име је оно што човјек чује. И ако ми не можемо да вратимо и запишемо безкрајне низове имена предака које више нема ко да запише, ако нисмо више технички у стању да то урадимо, врло је важно да схватимо да је свако од њих страдао носећи у себи и на себи српско име.

И докле год је тог имена, и ако желимо да име српско не пропадне, ми смо дужни да се боримо за нашу свијест о прошлости, за живот те свијести у садашњости и за живот покољења које тек треба да упамте оно о чему ми данас говоримо.

 

Извор: Јадовно

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар