ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: Да ли су заставе Montenegra и застава Краљевине ЦГ уопште везиве заједно?

  • Тек сада видјех слике са синоћњих литија и упадљиво детаљ везаних застава данашње Црне Горе/Montenegra и Краљевине Црне Горе. Наравно, није моје да икоме солим памет. Пoнешто се види најбоље изнутра, понешто споља, а понешто споља тијелом а изнутра душом.

Нијесам ни сам сигуран баш шта да мислим. Најприје да кажем да ми ниједан историјски симбол Црне Горе не да није сметао, него и не може сметати: ни крсташ барјак, ни историјски алај-барјак, наравно, поготово не тробојка коју и сам посједујем и која је била истакнута на мом дому током свих јануарских празника. Остаје, међутим, питање не само историјске вриједности једног симбола већ и његове данашње употребе. Рецимо, прије 1991. нико у Босни и Херцеговини није имао појма какав је био грб Котрооманића, али га је употреба у институацијама “Републике БиХ” и на обиљежјима “Армије БиХ” учинила у очима многих Срба у Босни и у Херцеговини симболом непријатеља, иако су се босански банови и краљеви, од Матеја Нинослава до Тврка Котроманића, краља “Србљем и Боснији и Усори и Доњим Крајам” саставни дио и српских владарских династија. Дакле, заставе и обиљежја не чини ни само изглед, ни само историјско значење, већ и данашња употреба и смисао који им се придаје у сфери јавног.

И ту лежи моја недоумица.

Јасно је било да се заставом из 2006. заправо тражио дисконтинуитет између новоствореног бића “Црне Горе”/Montenegra која је све до тада – чак и у својој комунистичкој итерацији – чувала тробојку као везу не само са “регионалним”, околним Српством већ и са својим историјским бићем. Хералдичко подешавање боје орла на грбу, које га је удаљавало и од алај-барјака требало је да прекине сваку везу са самим собом.

Народ, по навици, преузима обиљежја потпуно некритички. Данашњи Бошњаци имају емотиван однос не само ка поменутој застави из 1992. за коју до тада нису ни знали да постоји већ и према застави БиХ коју је наментнуо Високи представник 1998. Људи, заправо, релативно брзо усвоје обиљежја оних политичких пројеката са којима се идентификују. Не само обиљежја. Већ цијели поглед на историју, свијет, себе, своје претке.

Зато остаје питање које ће, засиугрно поставити и људи којима је јасно да дио истог наратива представљају застава данашње Црне Горе, као и латинично писмо, као и теза о “посрбљавању Црне Горе”, као и поглед према коме је све српско у Његошу фалсификат, а српско присуство у Црној Гори или плод “окупације Србијанаца” или несретна тактика краља Николе: да ли су заставе данашње Црне Горе, Montenegra и застава Краљевине уопште везиве заједно?

Можда јесу. Литије, крсни ходови, мјесто су за све људе. Ако има иједан човјек који жели да види заставу данашње Црне Горе на литији, ако жели да је повеже са заставом Краља Николе – нека је. Ако ју је донио јер ће да брани Цркву, ако је осјетио потребу да је веже са тробојком – нека је. Ако ће се тим везивањем заиста везати ткиво покидано братском мржњом, ако ће почети лијечење – нека је. Црква заиста јесте свачија и колико ја имам право да понесем моје симболе, има и свако други. Црква је ту да свакога прими и нађе му мјесто.

Уколико, пак, на тај начин се само одговара на приговор оних који су суштински за овај бесрамни закон, оних којима сметају сви њихови суграђани који се осјећају као Срби и Црногорци који говоре српским језиком, уколико се на тај начин трудимо само да “избијемо аргумент”, онда смо на погрешном путу. И досада смо се небројено пута увјерили да се мржњи не може удовољити. Ни Гојковићево ћутање на прослави са гаетушама, није га спасло од линча када је пошао на литургију коју је служио Митрополит. Ни непрекидно, сасвим излишно увјеравање у оно очигледно – да “литијаши” воле Црну Гору, није смањило притисак и мржњу и сумњичење. И никада неће. Јер они се нијесу “десили”. Нијесу случајни. Они су суштина ствари. Пројекат. Вјечита, лажна оптужница. Мило сузама Гојковим не вјерује јер му је то у корист, а онај ко им не вјерује јер вјерује Милу – тешко да ће нас завољети и данас.

И ту има један фини детаљ, врло битан. У литијама су се људи ослободили. Навикли да се не обазиру на притисак. Навикли да не буду људи друге класе, људи које су намјерно прегласали када су усвајали данашње симболе и људи које не виде, не чују и не желе да виде и чују ни данас они који су те симболе усвојили. То је дух Цркве, дух бескомпомисности, Дух који је овај народ препознао као Слободу, дах Духа Светога. Не смијемо га никада угрозити калкулацијом. Ако кренемо са калкулацијама – на пола смо пута до трговине. А овај народ се окупио јер неће да тргује Светињама.

ДАРКО РИСТОВ ЂОГО / ФБ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар