НАСЛОВИ

ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: Цртица о старом и новом календару

  • О питању календара већ су у српској јавности у скорије вријеме писали Патријарх Павле, Вл. Атанасије Јевтић и о. Радомир Поповић, па мислим да нема потребе да понављам неке од историјских увида и аргумената које су они износили. Ипак бих желио да појасним једну ствар са којом сва писанија о календару почињу, па ми се чини да је ту неопходно понешто додати.

ФОТО: www.bastabalkana.com

Пише: Дарко Ристов Ђого

Наиме, увијек се некако погрешно формулише обим питања. и то у највећем броју случајева из два спектра: или се понавља мантра о томе како „јулијански календар представља онај који су Свети Оци оставили“, или се почиње лежерним „календар није догматско питање“, што би требало да значи да он уопште и није тако важан. Први аргумент није тешко побити у смислу да данашње рачунање времена – од приближно одређеног датума Христовог рођења ка нама – није било досљедно примјењивано у православном свијету све до 17.вијека. То свако ко је читао руске и српске старе књиге зна – све до Петра Великог рачунало се „од постања свијета“ по византијском/ромејском рачунању, а година је почињала 1.9. (и данас у сваком нашем календару пише „почетак индикта“). Дакле, начин на који се оријентишемо у времену је такође био флуидан и у оквиру јулијанског „календара“ (а имате, рецимо, старе српске повеље из Босне и Хума које понекад имају датирање и према годинама „от сатворенија мира“ и упоредо „од рождества Христова“ јер су залагане у Дубровнику, гдје се оријентисало сходно западном начину – од рођења Христовог). Најбесмисленија новотарија која се приказује као „старина“ јесте приказивање средњовјековног српског и византијског/ромејског рачунања времена као „страог србског“ претхришћанског рачунања времена!

Међутим, то што јулијански календар није догамтско питање не значи да је неважно питање. Нису строго догматског карактера многа питања у Цркви, али јесу важна. Зашто? Зато што су симболичког карактера.

О процесу прихватања грегоријанског или Миланковићевог календара много се говорило и доста је написано. Ипак, често се чини да је сукоб око календара заправо само још једно симболичко поље на коме се прелива један дубљи сукоб унутар православне културе и Цркве – онај између модерниста и конзервативаца. Модернисти се, у грубим цртама, држе поимања историје према коме је бар један дио православних догмата и етоса „застарио“, „није прилагођен савременом човјеку“, па се чини да је најмање што се може урадити – „ускладити“ календар са „оним који свакако користимо“, са „тачнијим календаром“, са „нормалним календаром“ и сл. За модернистичко схватање, основни проблем Православља ХХ вијека јесте чињеница да је оно у периоду између два свјетска рата почело да „хвата корак са временом“, нарочито у Грчкој и хеленофоним Црквама, али су, ето, оне Цркве које нису прешле на нови календар „остале заробљене у прошлости“ и „понављању старих форми“. Наравно, конзервативци углавном дијеле схавтање према коме је све што Православна Црква данас јесте и посједује – њена вјечита истина и најтачнији израз који се не смије никако и ни под коју цијену мијењати. Иако свакако има конзервативаца чији конзервативизам долази до крајњих граница потпуне окамењености оног локалног, парохијског, без имало разумијевања за, рецимо, појединости богослужбених пракси сваке помјесне Цркве и сл, јасно је да црквени живот прије каркатерише непрекидно свједочење истине изнад формализма, али у оквиру одређених форми, него непрекидно помјерање и прилагођавање духу времена (икономија је увијек лична одлука духовника сходно стању човјека или људи, а не правило у животу Цркве).

Дакле, ако каленар јесте симболичко питање – што га чини изузетно важним, мада и није догматско – онда то подразумијева питање: „зашто нам је толико стало да тај симбол остане до даљег непромјењен?“

Разлога је много. У малим срединама, календар управо има практичну функцију прављења „специфичне разлике“ између оних који славе по „новом“ и по „старом“. Наравно, та разлика може понекад да обухвати и међуправославне разлике (рецимо, у Банату, између СПЦ и Румунске ПЦ), али, на жалост, и тада она тачно одсликава разлику у цивилизацијском самопоимању (Румуни, народ нама изузетно близак по материјалној и духовној култури себе ипак доживљава као онај који припада свим срцем Западу док нас амбасада САД и даље мора да убјеђује манипулативним спотовима да и ми смо „свијет“). Наравно, ни ово питање није без претакања различитих погледа на питање Цркве јер присталице новог календара углавном сматрају да постоји једна „општа“ Црква којој на неки начин припадају и Православни и Римокатолици, па и остали хришћани који су настали из Реформације те би „усаглашавање око календара“ био неки минимум око кога би се могло започети ново јединство. Са друге стране, јасно је да наглашавање разлике у календару поставља јасно видљиву границу за таква настојања.

Имајући у виду изузетно трауматично искуство православног Истока у два свјетска рата, а код нас и у Одбрамбено-отаџбинском рату и агресији НАТО-а 1999.на СРЈ, јасно је да је мало ко вољан да напусти своју идентитетску и симболичку позицију, своје наслијеђе, да би „постао свијет“ или „постао нормалан“.
Имајући у виду да се геополитичка тектонска плича Истока и Запада и даље помјера, те да су идентитети и њихови симболи и даље важни Србима и Русима – чак и онда када много шта од своје вјере не разумију сасвим – не може да нас изненади да нешто што није од догматског, али јесте од симболичког значаја не може тек тако бити промијењено само зато што „није практично“ или „није лијепо“.

И за сами крај, да примјетим да се врло често код присталица преласка на нови календар чује аргумент да је смјешно да се Срби држе као свог календара који је направио римски државник. Иако већини људи који то понављају „Српство“ не само да не значи много већ је углавном појам који неминовно води у „јерес етнофилетизма“ – одједном је, ето, важно да Срби заобиђу све тековне древног Рима. О томе колико је то могуће и пожељно, колико смо као цивилизација дужни Риму, колико је тзв Византија била и све то 1453. остала Римско царство, а хришћански ромејски/римски цареви – насљедници древног Рима, дакако, христијанизоавног, тешко да вриједи трошити ријечи. Од тековина тог Рима данас је наше наслијеђе више истиснула једна друга, којом овај текст није написан.

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар