• Школа нам је потребна да не бисмо изгубили своје ријечи. Могу се два народа мирити, али се не могу никада два језика помирити.

Пише: Рајко Танасијевић, секретар СПКД „Просвјета“ Требиње

Пребиловци никако не смију бити наша прошлост. Они морају да буду наша лекција за садашњост и будућност. Само они неупућени говоре да је то прошлост у којој нико никоме није остао дужан, да се без икаквог освртања, онако као без памћења, требамо окренути заједничкој будућности. Будућности да, али са Пребиловцима. Заборавити не смијемо, а праштати требамо.
Пребиловци нијесу два пута убијани, као што неки говоре и пишу, него су они увијек васкрсавали у вјечност.
Данас Пребиловчане не чине само они живи на земљи, који по њој ходе, него и сви мртви који у њој почивају. И кад бисмо заборавили, и кад нам не би нико имао и могао казати гдје су Пребиловци, довољно би нам било да потражимо кости и гробове, и мртви би нам истину казали.
Сваки цвијет и сваки камен на овом мјесту сасушава крв наших предака који су као слободни људи гинули за њега, за своје име, за часни крст, и то без престанка.
Од данас па убудуће Преби- ловци требају да буду мјесто не само пребиловачког него и свесрпског сабирања и уздизања.
Обнављањем храма и спомен-костурнице са именима Срба који су страдали и пострадали за вјечну слободу Пребиловци данас васкрсавају у вјечност. То је доказ да ово мјесто никада и није умирало, него је вјечно с Богом пребивало. То је данас мјесто на које сјећања не смију никако да изблиједе, нити да оду у непознато онако као што вода оде у свој понор. То је данас мјесто вјечног рађања, а никако страдања, јер страдање није ништа друго него рађање.
Данас у селу живи неколико српских породица које су се послије потписивања Дејтонског мировног споразума у БиХ вратиле на своја огњишта и упркос свим тешкоћама наставиле живот на овом подручју, на својој узораној земљи. У селу има и старих домаћинстава, али и оних кућа у којима се данас чује дјечији глас и плач.

Учитељица Стана Арнаут, дала је свој живот, али битку за српски језик није изгубила. Једног дана школа у Пребиловцима носиће њено име

Пребиловци су данас једно од упоришних тачака српског националног идентитета. То је данас мјесто гдје се упркос свим недаћама живот наставља, живот који се никада није ни гасио, него се увијек изнова рађао. То је мјесто гдје српски народ траје и опстаје, гдје живот и слобода тријумфују над смрћу, гдје љубав тријумфује над мржњом, и гдје истина три­јум­фује над неистином.
Захваљујући обновљеном храму, Срби са овог подручја и цијеле Херцеговине имају данас своје духовно уточиште и вјеру и наду и љубав у боље сутра.
Наша света обавеза на овом подручју је да његујемо традицију обиљежавања, не стратишта, као што то неки говоре и пишу, него традицију рађања српског народа.
Обавеза нам је да на овом мјесту подигнемо и школу, да нам дјеца знају језик, писмо, историју и истину. Ако не буде школе, постаћемо глуви слушаоци и слијепи гледаоци.
Школа нам је потребна да не бисмо изгубили своје ријечи. Ако бисмо то дозволили, престали бисмо бити народ. Могу се два народа мирити, али се не могу никада два језика помирити.

На слици је школа Краљ Милутин у Пребиловцима, која је отворена још 1924. године.

Подигнимо школу као што смо и цркву подигли – не за себе, него за своју дјецу и унучад. Кућа остаје дјеци, а црква и школа народу, јер наши далеки потомци препознаће нас и у цркви и у школи. Знаће ко смо и какви смо. И биће поносни што нас имају. Ако подигнемо школу данас, подигли смо је и за сутра и за вијекове.
Школа нам је потребна да се на овом мјесту чује наш српски језик. Док се год два језика чују, борба је равноправна, али ако се почне само један боље чути, тај ће преовладати. Чим се угаси један, битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ. Ето, зато нам је школа потребна. Потребна нам је да не заборавимо ону школу у којој се у Другом свјетском рату десио стравичан злочин када су непријатељи Срба у њеној учионици убили учитељицу и 120 њених ученика.