• На данашњи дан, пре 23 године, почела је битка на Кошарама. Битка је постала симбол отпора непријатељу током НАТО агресије 1999. године. Заставник прве класе Саша Радојевић, који је тада био заменик командира карауле Кошаре, за РТС говори како са ове дистанце гледа на ту битку која је трајала до 14. јуна.

Снимак екрана РТС

На данашњи дан, 9. априла пре тачно 23 године отпочео је напад на караулу Кошаре. Оно што је било замишљено као брза акција која је требало да сломи кичму наше одбране и уз помоћ албанске војске и НАТО-а омогући продор терориста дубоко у територију КиМ, онемогућено је захваљујући херојском отпору наших војника.

Свих 130 официра, подофицира и војника Војске Југославије колико их је у зору 9. априла било распоређено дуж 13 километара зоне карауле „Кошаре“ без трунке оклевања прихватило је борбу за одбрану Србије. Сурови планински терен српско-албанске границе постаће поприште битке која је надрасла свој војни значај.

Битка на Кошарама постала је симбол отпора непријатељу током НАТО агресије 1999. године.

Заставник прве класе Саша Радојевић, који је тада био заменик командира карауле Кошаре, рекао је гостујући у Јутарњем програму РТС-а, да изражава пијетет према жртвама НАТO агресије и учесницима битке, херојима који су дали све што су имали – своје животе.

„Ми и њихове породице их данас жалимо, читава Србија их слави као хероје, они јесу хероји у одбрани земље“, напоменуо је он.

Радојевић је рекао да 9. април нису дочекали, како неки кажу, неспремно.

Подсећа да је граница према Албанији била нестабилна, било је свакодневних инцидената и граничари су своје задатке извршавали у борбеним и ратним условима.

„Имали сте Албанију која има претензије према вашој територији, да заузме ваш део територије, имате иза вас село у коме живе Албанци који су непријатељски настројени према нашој војсци – тако да су граничари на неки начин били спремни, очекивали су, а о мотивацији за одбрану земље не треба говорити, како војника, тако старешина и касније добровољаца који су се у ту битку укључили“, рекао је Радојевић.

Доминирало јунаштво, али и другарство

Радојевић каже да је лако командовати војницима којима уопште није требало да се командује, то су били војници прве категорије, мотивисани, спремни, обучени – граничари имају посебан однос, присан однос када је у питању другарство и извршење задатка.

Према његовим речима, граничари су можда једини војници у Војсци Југославије који су имали наоружање са бојевом муницијом и сами доносили одлуку када ће је употребити, када буду угрожени њихови животи.

„О херојству, одбрани и јунаштву тих војника данас би се могли радити и докторски радови“, истакао је Радојевић.

Положили испит, психички издржали 67 дана

Од битке на Кошарама прошле су 23 године. Говорећи како се са ове дистанце гледа на ту битку, Радојевић каже да тада нису били свесни да смо положили један испит које генерације у 100 година полажу.

„Радили смо свој посао, свакога дана нудећи своју главу за одбрану отаџбине, сваког минута. Било је тешко 67 дана психички издржати, без НАТО авијације, без борби, само да седите 67 дана у рову, да не спавате, да немате храну“, каже он.

Који је тренутак на Кошарама био најтежи

„Сви напади у историји су почињали на благе или радосне празнике – нису баш случајно изабрали велики петак, прва два дана када су граничари примили тај први и најтежи удар био је натежи и трећи дан био је крвави Ускрс када смо изгубили 10 припадника Војске Југославије, од тога седам припадника граничних јединица“, рекао је Радојевић.

Каже да је то било тешко схватити, морал је био доста пољуљан.

„Захваљујући тада потпуковнику Драгутину Димчевском, који је био све време са нама и успео да својим присуством, одличном организацијом и смиреношћу поврати тај морал. Одлучивало се да ли ће одбрана успети или неће. Наш командни кадар из команде Приштинског корпуса и генерал Лазаревић и Павковић нису тако лако могли да уведу свеже снаге јер је била ваздушна опасност – требало је довести јединице из дубине, борити се са припадницима терористичке ослободилачке војске Косова, била је пресечена комуникација пута“, испричао је он.

Снимак екрана /Youtube

Кошаре су на таквом положају да је наша одбрана била онемогућена.

„Они су нас надвишавали на 90 одсто територије, имају превласт на земљишту, у ваздушном простору, имају превласт у артиљерији, ми нисмо могли да пуним капацитетом користимо нашу артиљерију јер је била ваздушна опасност. Ако гледате распон снага, они су то јутро напали са две бригаде терористичке војске, затим једном бригадом плаћеника и подржани добрим делом артиљерије из регуларне војске Албаније“, рекао је Радојевић.
Одбрана по принципу отпорних тачака

Непријатељских војника је било око петнаест хиљада.

„У том тренутку је било 115 граничара распоређено – бранили смо се по принципу отпорних тачака, на колибицама на самој граничној линији имао сам 15 војника, касније се појачало једно одељење војне полиције које је успело да изађе до мене и потпуковник Димчевски са возачем“, испричао је Радојевић.

Било је невероватних тренутака, када је погођен положај код граничног камена Ц-4, три дана је све горело.

„НАТО бомбардовање је било нешто најстрашније што смо до тада могли да доживимо и срећа је наша била што су наши положаји били на 80 до 100 метара од положаја терористичке војске Косова, па уколико би погодили нас погодили би и њих“, каже он.

„Нисмо трпели директне ударе НАТО авијације, али сам лично осетио кад падне авио-бомба на 800 метара од вас, све лети у ваздух, за пар секунди сте у ваздуху“, испричао је Радојевић.

Шта је највише недостајало

„Адреналин ради, немате потребу за храном, плашили смо се да не останемо без муниције. Што се тиче воде, било је снега, кише – узмете мало снега, све што нам је недостајало некако нам није недостајало, знали смо шта бранимо“, рекао је Радојевић.

Када су наше војнике позивали на предају, ниједан се није предао и наши војници су рађе ишли у смрт него у предају или повлачење, каже он.
Култура сећања

„Последњих десетак година смо добили поштовање, нисмо ни били свесни шта смо у том тренутку одрадили – добили смо поштовање од медија, грађана, од највишег војног и државног руководства“, напоменуо је Радојевић.

„Готово у свим градовима, булевари, улице носе имена тих погинулих хероја. Важна је култура сећања јер човек два пута умире – једном када погине а други пут када га сви забораве. Друга је година како је битка за Кошаре ушла у уџбенике историје за 8. разред, то нам је драго да сачувамо хероје одбране од заборава“, закључио је Радојевић.

ГОРДАНА СТИЈАЧИЋ/РТС