• Овај документ је објављиван одавно. Најприје, од стране Симе Милутиновића (1835), па Марка Драговића (1885). Ови аутори бавили се се њиме на темељу Хрисовуља Иван бега Црнојевића (Љетопис) и препису митрополита црногорског Василија Петровића из 1747. године. Душан Вуксан објавио је овај хрисовуљ 1939. године. У наше вријеме и Божидар Шекуларац (1987). Документ представља повељу о границама манастира Св. Николе на Врањини и граници између Црне Горе и Млетачке републике. Писар хрисовуља је Никола Грк.

ПИШЕ: Горан Ж. Комар

У самом уводном дијелу (експозиција), Иван Црнојевић евоцира давања манастиру српске господе: „светих српских царева који су гдјешто записали и приложили том светом храму“.

Слиједи затим детаљан опис граница манaстирског посједа.
Можда је корисно рећи неколико ријечи о Врањинској архиви.

Манастир Врањина посједује свој Архив који почиње оснивачком повељом српског архиепископа Саве I Немањића. Ових је повеља било двадесетак, а завршна је Ивана Црнојевића. Оно што је сачувано од ових аката казује много о посједу манастира, јер врањинско властелинтсво бијаше знатно. Манастир Св. Николе је немањићки манастир. Први хрисовуљ припада Св. Сави и настао је 1233. године и у њему се изриком казује да је манастир њему, Св. Сави, Иларије предао под главни надзор. Овдје је касније пренешена Зетска епископска катедра.

Манастир је више пута похаран од Турака. Сачувано је предање које је објавио архим. Нићифор Дучић о догађају 1482. године када је пао Жабљак и када је по одласку митрополита Висариона из манастира ово мјесто похарано и попаљено, а у њему деветорица калуђера пострадали од дима. Ктитори манастира Св. Николе били су Св. Сава, краљ Владислав, краљица Јелена, краљ Милутин, Стефан Дечански, Ђурђе Стратимировић, Балша III и Иван Црнојевић. Сједиште властелинства било је у цркви Св. Николе, а баштине у жупама Подлужје, Прапратна, Црмница и Крајина. Мехмед II издао је под Скадром 1478. године лист којим је све манастирске посједе потврдио.

За нас је веома важно да је у часу преласка Ивана Црнојевића на Цетиње 1485. године пренешен и Архив, али је његов дио остао на Врањини и уништен од експедиције Осман-паше Скопљака 1842. године. Иван је свакако знао са раније даровнице.

Архив на Цетињу био је чуван све до 1915. године када је књаз Мирко наредио закопавање крај двора краља Николе на Крушевцу код Подгорице, гдје је остао до ослобођења 1918. и изнова пренешен на Цетиње гдје би био поново закопан!

Средином априла 1923. године откопани су сандуци у Врањини са Архивом. Тај дио Архива је иструлио. Од немањићких повеља остали су трули дјелови.
Фундус повеља садржи деветнаест хрисовуља. Десет лежи у Музеју на Цетињу: двије повеље краља Стефана Уроша II Милутина Немањића, три повеље Стефана Дечанског, двије цара Душана, двије Балше III и једна Ивана Црнојевића о оснивању манастира Рождества Пресвете Богородице на Цетињу.

Оно што је драматично важно је нестанак Зборника монаха Гаврила на основу којега је научник И. Јастребов објављивао одрђене повеље, међу којима и једну краља Милутина и једну Балше III. У манастиру на Цетињу налазио се до 1879. године, али и до 1887. године. Копијална књига монаха Гаврила (Ђурашковића) из Цеклина, израђена повељенијем јеромонаха Исаије из Брајића начињена је, према једноме цитату Јастребова, пажљиво и са познавањем старих рукописа у периоду управе владике Данила и Саве. Монах Гаврило казује и о оштећености, раздртости и старости рукописа.

Двије повеље имају године настанка: Савина (1233) и Владиславова (1242).

За нас је јако важна тврдња Филипа Радичевића да је Владиславову повељу пронашао у подруму цетињског манастира те да је је приписао са оригинала. То је учињено 1862. године. Она се на Цетињу сигурно налазила до 1870. године.

Да погледамо какав је поглед млетачког Сената на земљу Ивана и Ђурђа Црнојевића. Када је опорука Ђурђа Црнојевића у Венецији службено превођена на латински језик, тада је у забиљешци написано сљедеће: „…код ње (супруге, племкиње Елизабете, кћери Антонија Ерица) неки тестаментарни запис споменутог њеног покојног мужа, писан његовом властитом руком, на српском језику, а на латински од ријечи до ријечи преведен…“ И мало касније, каже се: „то тражење је процијењено праведним и оставрено преко вјеродостојног преводиоца, са споменутог језика српског на латински, јер је тај тестаментарни запис био и јесте написан на споменутом језику српском, властитом руком, од самог покојног господина Ђурђа Црнојевића, опоручиоца…“

Слиједи текст опоруке. На крају, Ђурђева опорука писана 1499. године потврђена је свједоцима 20. априла 1514, а Стјепан Пасквали је превео запис са „језика и писма словенског“, могуће пуно раније, 1503. године. Милошу Милошевићу припада заслуга за снимање сенатског документа, као и препис и превод опоруке. Он је своје истраживање у Венецији обавио 1989. године.

Ђурђе Црнојевић, приликом напуштања Црне Горе (према митрополиту Петру I Петровићу Светом):

Ја вам, љубезни и племенити и остали свагда храбри народе, не могу подпуно благодарити за вашу вјерност и усрдије, које сте ви мојим предкам и мене у свакоме случају са својом храбрости и јуначкијем дјелом показивали, и слободу своју и својега отачаства витешки бранили; но с великијем оскорбљењем духа мојега, ја, како и ви сами видите, не имам од рода мојега насљедника, којега бих вам по смрти мојој оставио, јербо се фамилија моја по мушкоме роду на мене, који сам већ близу гроба, окончава: за то с највећом тугом срца мојега принуђен сам вам објавити, да ја намјеравам поћи у Венецију, ђе је моје жене родбина, да тамо за ово кратко вријеме, колико нам Бог допусти, старост нашу проведемо…Ја бих вас савјетовао, да изаберете једнога човјека између вас, и да га примите и познате за свога владатеља; ал’ знајући, да се ви у избору нећете сагласити међу собом, из тог вам узрока остављам мјесто себе митрополита Германа, и по њем будуће Митрополите, докле, е да Бог промисли на србски род на други бољи начин. Герман је обшти духовни отац и архипастир, а ово је ваша обшта црква и манастир, у којему он пребива; тко може, дакле, боље и усрдније за добро ваше радити од вашега духовнога оца? И ви сте његова по духу светоме чеда и овце словеснога стада Христова, за које он је дужан, као пастир живот свој положити. Договарајте се с њим и слушајте његове совјете и науке, а ја му ето остављам и грб, којега су блажепочивши цари наши, а по њима прародитељи и родитељи моји и ја употребљавали.

Није потребно посебно указивати, и када не би било ових ријечи о српским роду, на израз „прародитељи и родитељи моји“, јер је употребљен толико пута у српским државним актима да је свакоме јасно на кога се односи.