Прошло је више од годину дана од када је дружење Требињаца „Јован Дучић” из Београда званично поднело захтев да једна од улица понесе име великог српског донатора и визионара Луке Ћеловића Требињца…
Како године пролазе име Луке Ћеловића Требињца све се ређе помиње. Велелепне грађевине на којима су и даље јасно видљиви натписи “Београдском универзитету Лука Ћеловић Требињац” опомињу на сва дела која је овај искрени патриота оставио свом народу.
Лука Ћеловић рођен је у Придворцима код Требиња, 18. октобра 1854. Основну школу учио је у Требињу, Бања Луци и Брчком. То му је било све школовање. Једва писмен, као велетрговац, рентијер, почетком двадесетог века био је један од најбогатијих људи у Србији, водећи финансијер и једна од најутицајнијих личности међу Србима предсједник Београдске Задруге, национални радник и велики српски просвјетни добротвор.
Године 1872. дошао је у Београд и на препоруку архимандрита Нићифору Дучићу, као шегрт запослио се у тада познатој радњи Радосављевића и Игњатијевића.
Међутим чим је започео устанак у Херцеговини Лука се јавио у добровољце, у борбама са Турцима бива рањен, али се брзо опоравља, па наставља војевање у оба српско-турска рата, 1876. и 1877-1878. године.
У ТО ВРЕМЕ ДОМИНИРАЛА ЈЕ ЋИРИЛИЦА: Лука је обилазио кафане и проверавао клијенте
У јесен 1882. основана је Београдска задруга за међусобно помагање и штедњу, као завод мањих предузетника, с незнатним удјелима и малим капиталом. Године 1899. изабран је за предсједника управног одбора Београдске задруге. Једва писмен, самоук, Ћеловић је напорним трудом од Београдске задруге начинио један од најјачих и најсолиднијих српских новчаних завода и индустријских предузећа. Председник задруге био је до своје смрти 1929.
Врло штедљив и шкрт за себе лично, Ћеловић није жалио новаца, кад се тицало опште ствари.
Све своје имање тестаментом оставио је Београдском универзитету што је укупно износило више од 50 милиона тадашњих динара.
Историјски записи кажу да је, након његове смрти, фонд Луке Ћеловића преко рентирања стамбеног простора месечно доносио 260.000 динара, што је у оно време могло да покрије више од 50 професорских плата. Тим новцем су финансирани бројни научни радови.
Из фонда Луке Ћеловића бесплатно лечено 10.000 Херцеговаца
Управо захваљујући помоћи из фонда Луке Ћеловића, лекарска мисија која је имала 54 учесника провела је месец дана, 1930. године у Херцеговини и бесплатно прегледала око 10.000 људи. Најпознатији професори са београдских клиника обављали су и мање хируршке интервенције, поправљали зубе, вршили корекције вида, делили лекове, обављали лабораторијске прегледе. Херцеговину су изабрали за рад на иницијативу ректора Универзитета, да би се на тај начин бар донекле одужили свом великом добротвору Луки Ћеловићу, радећи специјално у његовом родном крају.
Др Ђорђе Ђорђевић је записао после ове мисије и ово:
”Највећи одзив што смо га до сада уопште имали, а према томе и највећи посао био је у Требињу. Нема никакве сумње да је народ тога краја најдубље схватио смисао нашега рада и томе се и одазвао. Било је највеће уживање свакодневно сусретати све лепше и лепше типове, као за живу историју постављене јунаке, са дивним чистим говором, широком искреношћу, великом бистрином,врло често и код најстаријих људи. Изгледа да је Требиње и његова околина по природи одређено за стварање и одгајање овако дивних типова”.
Потпуно несхватљивом и недомаћинском одлуком 1970. године од стране тадашњег Београдског универзитета овај простор се уступио фирми „Метал-сервис” у замену за неке станове који су подељени београдским професорима. Данас нема ни „Металсервиса“, а дуж улице можемо запазити натписе приватних зубних ординација, путничких агенција, адвоката, хостела…
Мада су почели неки радови будућег Београда на води и даље су здања која су била у власништву Луке Ћеловића најимпресивнија у том делу Београда. Београдска задруга је срце Савамале.
Београдска задруга је и данас најимпресивније здање Савамале
Прошле године на 160 годишњицу Лукиног рођења Удружење Требињаца „Јован Дучић” из Београда је затражило од власти престоног Београда да се успомена на Луку Ћеловића сачува тако да једна од улица будућег „Београда на води” понесе име овог великог добротвора.
Жарко Ј. Ратковић, председник Удружења Требињаца „Јован Дучић” у Београду том приликом је за Слободну Херцеговину рекао:
– Од свих угледних Требињаца које је Херцеговина подарила Србији и српском роду Лука Ћеловић је једини који је свом имену дао надимак Требињац. Вероватно је са поносом желео да истакне свој родни крај. Данас, Требињци који живе у Београду поносни су на његов лик и дело и радо би свако од њих придодао свом имену надимак Требињац. И по Мому Капору бити Требињац значи бити привилегован. Такође, никако не смемо заборавити да је Лука Ћеловић помогао великом броју земљака. Лука је веровао Херцеговцима, запошљавао их по својим дућанима и увелико помогао да се колонија Херцеговаца у Београду добро намножи.
Жарко Ј. Ратковић: Само је Лука Ћеловић свом имену дописао ТРЕБИЊАЦ
Једини траг у Београду који упућује на Луку Ћеловића је име парка који се налази испред зграде Економског факултета у Београду, а који је претходних месеци био у жижи јавности, јер су се ту сакупљали мигранти на путу ка ЕУ. Тај парк је од раније остао упамћен као окупљалиште жена сумњивог морала.
Жарко Ј. Ратковић сматра да је Лука својим дјелима задужио Београд више од тог парка који, узгред буди речено, нема нигде ни натпис са његовим именом.
– Формално је процедура покренута. Послали смо дописе градоначелнику Београда, његовом заменику, као и комисији за именовање улица и тргова у Београду. Од секретара ове комисије добили смо потврду да је наш предлог ушао у званичну процедуру, међутим до данас нисмо добили никакав одговор, мада смо затражили састанак не само тим поводом.
ЧЕКАЈУЋИ МАЛОГ: Писмо на које још нема жељеног одговора
Улица Коче Поповића: Све што видите на овој фотографији било је у власништву Луке Ћеловића и све је то оставио Универзитету
Утисак је да је и прошле године направљена грешка када је Загребачка улица преименована у улицу Коче Поповића. Цела страна ове улице била је у власништву Луке Ћеловића, а његове палате су се из ове улице шириле и на суседне – Гаврила Принципа 16. и Карађорђева 65. Само у овим зградама Лука Ћеловић је у наслеђе Београдском универзитету оставио укупно 55 станова и 13 дућана.
Предсједник завичајног удружења Херцеговаца у Зрењанину Урош Милојевић већ дуго има идеју да се установи награда Лука Ћеловић за донаторство. Удружење Требињаца у Београду се труди да се и ова замисао реализује.
– Циљ нам је да Ректорат БУ подржи овај предлог и да се наградом „Лука Ћеловић Требињац” мотивишу потенцијални дародавци. Донаторство не би донело никоме новчану награду, али би представљало морално признање. У време економске и моралне кризе донатора је све мање, а све је више оних који социјализују губитке, а приватизују профите и тај новац износе ван земље. Можда овим чином можемо неког од богатих појединаца да усмеримо да део свог богатства подари за неко јавно добро. Зато је веома важно да и на овај начин име Луке Ћеловића Требињца заувек отргнемо од заборава – закључује Жарко Ј. Ратковић.
Пролазе године, деценије… нестварно делује и помисао да ће се наћи личност какав је био Лука Ћеловић Требињац.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Pingback: ЖАРКО Ј. РАТКОВИЋ: Требињци у Београду поздрављају одлуку о постављању обиљежја добротвору Луки Ћеловићу