• Југославија је извозила камилицу, вењу, храстову маховину, папрат, линцуру, велебиље и остале биљне сировине, да би их увозила као лекарске, козметичке или храњиве препарате, које је плаћала по високим ценама.

Соколска пољопривредна изложба у Коњицу

Због неконтролисаног и нестручног скупљања многе биљке, велике терапеутске вредности, као корен жуте линцуре, велебиља, рузмариновог листа биле су све ређе. Извоз лековитог биља све до светске економске кризе био је велики. Кад је 1932. наступила општа светска криза, тад су све државе ограничиле увоз страних производа. Упркос залихама, домаће лековито биље тешко је пласирано на дотадашњим пијацама. Дошло је до пада цена. То су искористили агенти страних кућа, који су нагрнули у земљу у циљу директног откупа биља од сељака по срозаним ценама. Непрописно сушена и пакована роба стигла је у иностранство, па се проширио у иностранству глас, да је наша роба најгора и да је не треба куповати.

У тим неповољним приликама појавила се 1935. књига др. Р. Гостушког, „Лечење болести лековитим биљем”, која је указала на нове путеве. Појавиле су се нове задруге за производњу и прераду лековитог биља, … . Сељак је био осамљен и без осећаја и смисла за удруживање.  Зато је био препуштен на милост и немилост домаћих великих закупника или агената страних фирми, које су диктирале монополске цене. Једини начин да се помогне сељаку било је удруживање у задруге, које би биле опремљене и вођене од способних људи. (1)  Соколи су преузели на себе задатке које тадашња држава није могла да уради. Настојали су да помогну селу  оснивањем задруга. У свему томе се истицала Соколска жупа Мостар. У свом раду следили су речи краља Александра : „Данас више него икада треба да је сваком јасно, да је задругарство најздравији облик привредног одржања и друштвеног напретка.”(2)

Савезни просветар др. Влада Белајчић,  посетио је јула 1932. жупу Мостар и видео међу сноповима жупне архиве кесице разног семена, а међу четним справама за вежбу плугове, дрвене преслице, кошнице …  Његов коментар био је: „Сад ја тек разумијем ваш рад. Ви сте заиста успјели да се највише приближите животу. Ја овдје осећам живот!”. Соколи су у сеоским четама прво почели да организују трезвењачке одсеке. Хтели су да се повежу рад и наставе традиције предратних чета сеоских побратима. Побратими су по соколима били стварни почеци соколског буђења и организовања села. Паралелно са трезвењачким одсецима оснивани су у четама одсеци за штедњу. Соколи су сматрали да рад који је вршен у сеоским четама само припремни рад за задружно васпитање народа. (3) Кроз вежбање соколи су окупљали најбоље омладинце (ко је способнији и вреднији тај мора напредовати), да би преко њих извели основни просветни, привредни и хигијенски програм на селу.  Међу предметима на течајевима за вође сеоских чета било је задругарство. Будући вођи сеоских сокола, били су упућени у врсте задруга и задружну организацију. (4)

Гесло Соколске жупе било је „Напредак села изнад свега”. Жупа је оснивала  нараштајске заједнице код сеоских чета. Чете су на захтев жупе одредиле по једног или по двојицу најспособнијих, најмарљивијих и најписменијих нараштајаца којима је жупа бесплатно слала лист „Млади задругар” да га читају у својој заједници, па онда осталима у селу и изван села. Читали су најпре својим друговима, затим међу члановима сокола и онима који то нису били, старцима, женама и деци. Жупа је почела органозовање  нараштајских заједница у мају 1934. Од маја па до краја године  лист „Млади задругар” читало је 12 нараштајаца из 11 чета пред 10.657 слушалаца. До 1935. било је организовано 36 нараштајских заједница  са 116 припадника. Соколи су сматрали да се на тај начин припремала деца за пионире соколског рада на селу. (5)

О прегалаштву  жупе истакли су у часопису „Соколско село” : „Без имало буке и рекламе мостарска Соколска жупа прва је свестрано почела истраживати методе рада на новом терену, које би могле задовољити потребе села. Те су методе и нађене личним контактом, живом речју и посебним писмима. Отпочело се је на препороду сељака у просветном, хигијенском, пољопривредном и задругарском погледу. Сељак је почео кроз соколске чете да сеје нова семена, за која дотле није ни знао. Почеле су се садити воћке и тамо, где никад пре нису. … Оснивају се и соколске задруге. Село слободно дише и сваким даном се кити новим објектима и приновама. Село ради живо као у кошници.” (6)  Жупа Мостар  почела је на селу са хамбарима за сакупљање жита, затим са котаревима за сено, а затим са задругама, млекарским, пчеларским, сточарским, за лековито биље и дрварским. До 1935. било је 6 задруга. (7)

Васо Гајић је био референт за задругарство Соколске жупе Мостар.  У дискусији је истакао да ако соколска јединица тражи да се оснује млекарска задруга, старешинство је одлазило на терен, да виде људе, испитају која количина млека стоји на располагању. Онда би размотрили какви су људи који су тражили оснивање задруге, да виде да ли су се могли на њих ослонити морално. Када би видели да би са њима могли радити, припремали су све послове, давали упутства и заказивали скупштину. Миле Докић је истакао да соколи код својих чланова развијају задружну свест, пропагирају задруге и оспособљавају чланове чета за вођење задруга. Оснивањем задруга је постајала самостална и без икакве правне везе са соколском жупом. Оне су имале своју управу у којој нису морали да буду чланови управе сеоске соколске чете. Задруга је радила и живела потпуно одвојено од соколске чете и самостално је могла да приступи у задружни савез.

Оне су носиле соколско име само да  би се истакло соколско учешће у њезином оснивању. Ствар је њених правила да одреди и друге односе са сеоском соколском четом и њезиним члановима у погледу сарадње на заједничким или сродним пословима. Васо Гајић је говорио о оснивању задруге за скупљање лековитог биља. Жупа је осетила интерес својих чланова за сабирањем  лековитог биља. Сматрало се да приморски биљни појас обилује  лековитим биљкама. Како су добијали честе упите од својих чете, одлучили су да оснују задругу. Тада су видели  са каквим се тешкоћама морају борити. Установили су да само кадуља и бухач имају сигурну пијацу. Остало лековито биље куповали су у ограниченој количини „Југофармација” и „Ирис” из Загреба, те С. Варда из Сиња. (8)

У Чибачи основана је Соколска повћарско-воћарско-цвјећарска задруга. У Фатници, срез билећки, основана је Соколска сточарска задруга. У Борцима, срез коњички, основали су соколи Соколску мљекарску задругу. У Автовцу основана је  Соколска мљекарска задруга. У Мостару  основана  је Соколска задруга за сабирање, продају и прераду љековитог биља.  Радило се на оснивању семенарских, житарских и сенарских задруга. (9) Соколска жупа Мостар је 1936. систематски радила на ширењу задругарства. Жупа је продавала производе соколских задруга у Автовцу и Чибачи. Мед из соколских пчелињака разашиљан је по целој држави. Жупа Мостар је тежила да оснује своју централну задругу. Тежили су да развију интензивнији рад око сакупљања лековитог биља и продаје специјалитета из Херцеговине, Дубровачког Приморја и Имотске Крајине. Жупа је поделила бесплатно 40 преса за  сир и 10 кошница.

Израђене гусле у селима  и друго жупа је продавала по одговарајућим ценама. Да би омогућила израду домаћег платна, жупа се старала да сеоске соколске чете повећају сетву лана и конопље и набавила модеран разбој за ткање платна. Жупа је поделила 50.795 кг семена детелине, сточне репе, пострне репе, футошког главатог купуса, кромпира из Словеније и повртног семења. Набавила је 17.600 струкова  футошког главатог купуса, и 400 кг дуванског естракта за побијање биљних штеточина. Посредством жупе чланови соколских чета засејали су племенитија семења, засадили 13.725 воћака, 1.320 лоза и 4.079 шумског дрвећа. Набављено је 300 килограма чилеанске шалитре. Жупа Мостар је 36 чета снабдела са ормарићима за апотеке. (10) Др. Ловро Дојми  истакао је да сем акције око сакупљања лековитог биља, радило се и на стварању соколске задруге за продају лековитог биља. Народу се могло помоћи да се упозна са начином употребе биља. Забаченост многих села натерала је соколе  да и у сеоским соколским четама уведу приручне апотеке са потребним средствима за прву помоћ.  (11)

Савез Сокола преузео је на себе задатке које тадашња држава није могла да уради. Настојали су да помогну селу оснивањем задруга. У том раду за село истицала се Соколска жупа Мостар која је систематски радила на ширењу задругарства. Сем акције за сакупљање лековитог биља, соколи су радили на оснивању соколских задруга за продају биља.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „Домаће лековито биље и његова употреба”, Издање„Фармафлоре”, Београд, 1942, стр. 302, 304, 305, 308;

2. Љубомир А.Петрић, „Соколство и задругарство”, „Соколски гласник“, Београд, 14 март 1941, бр. 11, стр. 3;

3. Др. Миле Докић, „Соколство и живот”, „Пут соколства у село”, Издање Савеза Сокола Краљевине Југославије, Мостар 1935, стр. 36, 42, 43, 48;

4. „Пут соколства у село”, Издање Савеза Сокола Краљевине Југославије, Мостар 1935, стр. 68, 74, 75;

5. Инг. Перо Ивановић, „Нараштајске и дјечије заједнице у четама”, „Пут соколства у село”, Издање Савеза Сокола Краљевине Југославије, Мостар 1935, стр. 127-130;

6. „Првоборци за народно јединство”, „Соколско село”, Љубљана, децембар 1934, бр. 12, стр.177;

7. Б. К. „Прво десетгодиште успешног рада соколства на селу“, „Соколски гласник“, Љубљана, 7 јуна 1935, бр. 24, стр. 1;

8. Васо Гајић, „Шта смо учинили на ширењу задругарства и задружне свијести”, „Пут соколства у село”, Издање Савеза Сокола Краљевине Југославије, Мостар 1935, стр. 69, 71, 72;

9. „Пут соколства у село”, Издање Савеза Сокола Краљевине Југославије, Мостар 1935, стр. 68;

10. „Рад Соколске жупе Мостар”, „Соколски гласник“, Београд, 8 мај 1937, бр. 13, стр. 5;

11. Др. Ловро Дојми, „Систем соколског рада на подизању народног здравља на селу”, „Пут соколства у село”, Издање Савеза Сокола Краљевине Југославије, Мостар 1935, стр. 59;