Својом љепотом била је инспирација и надахнуће сликарима, пјесницима, фотографима. На њезиним обалама испјеване су многе љубавне пјесме, изговорене многе клетве и заклетве. Она је готово знала да прича. Многи усамљеници сате су проводили у причи с ријеком. Лијечила је њихову самоћу. Каква је то дивна ријека била!
Како се дан ближио крају, уз акорде наших гитара пред залазак сунца одзвањали би мелодични звуци серенаде „Мјесечев сјај“ на овој отвореној акустичној позорници, смјештеној између природних кулиса, брда и пећина уз блиставу и успавану ријеку.
А она као да је шапутала: Тремоло, тремоло. Она је готово знала да прича. Многи усамљеници сате су проводили у причи с ријеком. Лијечила је њихову самоћу. Каква је то дивна ријека!
Живко Јањић Требишњица уље на платну.
С првим заласцима сунца напуштали смо ријеку. Тад би нас смијениле групе рибара који би до касних вечерњих сати уживали у лову пастрмке и стругача. Ријека је била богата рибом. У зору и предвече у свом тихом току на њеној површини праћкала су се јата риба. Нису рибу ловили само рибари; било је и криволова. Када дневна жега попусти, брзаци на Обарку оживе. Ту су одважнији појединци издржавајући хладноћу брзака хватали рукама пастрмку подвлачећи руке под камење обрасло алгама гдје се она обично скривала. Наизглед једноставно, али овај лов захтијевао је много умијећа, стрпљивости и издржљивости.
Пошто је оваква врста лова била забрањена, ријеку је обезбјеђивала ловочуварска служба.
Луке 1957 с лијева на десно Ж. Јањић, Б. Вујовић, В. Љубичић .А. Ковач, М. Комненић и В. Гњато
Зими су Билећу посјећивале разне артистичке групе. Неки од њих припремали су као атракцију купање у ријеци усред зиме. За нас ту није било никакве разлике у хладноћи воде, јер кад бисмо и љети скочили у ријеку, излазили бисмо „хладне главе“.
Ова пожутјела фотографија из давне 1934 године говори о Требишњици као најљепшем излетишту кад су разне светковине. и породична окупљања у питању.На слци два омиљена лика из мојих прича Бране Кокољ и Данило Радовановић школски послужитељ звани Шеста регимента.Ту су још и Лазар Самарцић некадашњи шеф билећког катастра са својом кћерком Дашом, Митар Кокољ са синовима Браном, Младеном и кћерком Косаром Драгиша и Момо Ивковић, Владо Кокољ, Ристо Стијачић ,баба Васа Кокољ,.Лука Стијачић Брада и многи други
Својом љепотом била је инспирација и надахнуће сликарима, пјесницима, фотографима. На њезиним обалама испјеване су многе љубавне пјесме, изговорене многе клетве и заклетве.
На стотине акварела и уља мотива са Требишњице урадио је билећки сликар Бране Кокољ. И многи из моје генерације на одређен начин су је овјековјечили било причом, пјесмом, записом, а посебно Живко Јањић са пјесмом „Требишњици“ и неколико уља на платну.. За многе су то били драги сувенири који ће их трајно подсјећати на ову некадашњу европску љепотицу.
Неизмјеран излив осјећања и жала за ријеком оставио је у својој пјесми „Требишњица“ и пјесник Угљеша Кисић, рођени Билећанин, гдје између осталог каже:
Све ми се чини кад напнем уши шум ти чујем и кад сам далеко, извором што пуни се у души треном сваким видим лице неко; без тебе сам жедан још и више, травка што вапи за капљом кише.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
I love the structure of your explanation.
You nailed it.