• ГАЛЕРИЈА ЗНАМЕНИТИХ СРБА – 180 година од рођења и 100 година од упокојења далматинског владике Никодима Милаша

File written with CompuPic(R) – Photodex Corporation (http://www.photodex.com)

Сто година од упокојења и сто осамдесет година од рођења епископа Никодима Милаша повод су да се са дубоким поштовањем присјетимо једне од најсвјетлијих личности српске црквене и националне историје. Његов рад, научна дјела и животно свједочење вјере оставили су неизбрисив траг, над којим и данас стојимо са захвалношћу и дивљењем.

У вријеме бројних искушења, сјећање на великане као што је блаженопочивши епископ Никодим Милаш важније је него икад. Његов живот и дјело опомињу и охрабрују: нема компромиса када је у питању вјера, нема одступања пред лукавством и обманом.
Да би се ваљано описали сви аспекти његовог пастирског, богословског, педагошког, научног, публицистичког, социјалног и сваког другог вида рада и стваралаштва потребни су томови књига са пратећим документима – историјским изворима и разноврсном архивском грађом. Заиста, ради се о једној по свему изузетној личности, корифеју приморских Срба и свеколиког Српства, поштованом међу ондашњом европском интелектуалном и научном елитом.

Разобличио латинско лукавство

Једна његова књига заслужује посебан помен. Њен наслов гласи: Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља. Ради се о дјелу сачињеном на строгој научној парадигми, доступном сваком читаоцу који има макар скромно богословско и историографско знање, а које са друге стране има огроман полемички и информативно-едукативни потенцијал. Још више, помена је вриједна борба против римокатоличке пропаганде на плану унијаћења далматинских Срба и, генерално православних Словена, којој је ово дјело у посљедњих неколико деценија 19. стољећа било интелектуална окосница, а владика Никодим достојни человођа.

Добро је познато да су од крсташких ратова напори папа и врха Римокатоличке цркве на потчињавању православних народа њиховој власти варирали од војних похода са крвавим терором над незаштићеним становништвом нападнутих земаља, до придобијања циљаног становништва ласкањима и понудама које су у мирнодопским условима у вјери непостојаним и искушењима земаљских добитака подложним угледницима православних народа доносили њихови слаткорјечиви, а подли емисари.

У вријеме када је, са неколико година искуства у монашком чину и као ректор Богословије у Задру, Никодим Милаш постао једна од најзначајнијих личности српског народа у Далмацији и читавој Аустроугарској монархији, на снази је била мирнодопска стратегија примамљивања Срба у унијатски јарам. Најзначајнији и, уједно, најперфиднији сегмент те стратегије потекао је од духовног утемељитеља југословенске идеологије, ђаковачког бискупа Јосипа Штросмајера. Он је дошао на заиста оригиналну идеју: блажен спомен словенских просветитеља Св. Ћирила и Методија међу православним Словенима, донекле присутан и међу Словенима римокатолицима, који је био кост у грлу латинске пропаганде, преокренути у оружје за придобијање православних Словена за унију.

Његови дводеценијски напори на прибројавању Свете солунске браће светитељима које признаје Римски престо уродили су плодом 1880. године, када је папа Лав XIII издао енциклику Grande munus (Велики дар), којом је у календар празника Римокатоличке цркве уврштен дан прослављања Св. Ћирила и Методија.
Кључна тачка Штросмајерових напора на подривању Православне цркве представљало је његово организовање „славенског ходочашћа у Рим”, образлагано као чин захвалности Словена папи због канонизације њихових просветитеља – иако је, де факто, представљало оружје којим су он и остали латински јересиарси са подручја Аустроугарске монархије нападали православну вјеру и Цркву. Припремни период и само ходочашће, обављено је 5. јула 1881. године, ангажовањем обимног и разноврсног пропагандног арсенала, дали су снажан подстрек стратегији унијаћења Срба, првенствено у Далмацији, али и у другим покрајинама Двојне монархије. Осим клерикалних кругова, у њој су учествовале и политичке структуре и интелектуалне „удруге”, окупљене око концепта хрватског државног права.

Духовно будни и бриткоумни архимандрит Никодим Милаш препознао је у овој кампањи опасност за православне хришћане у Далматинској епархији и шире. Са искуством и угледом научника и исповједника православља, које је већ тада био стекао, одлучно је устао у одбрану Истине Православља, пером и грлом (живом ријечју), и разобличавање стратегије латинских бискупа и њихових академских и публицистичких прислужитеља.

Искуство са унијатима

Бескомпромисност његове борбе на том пољу добрим дијелом је потицала и од „блиског сусрета” са резултатима уније, који се догодио у периоду његовог богословског усавршавања у окриљу Кијевске духовне академије: кроз познанство са колегама унијатима из Русије и извјесним временом проведеним у Черновицима и Лавову, гдје су горки плодови уније били нарочито препознатљиви.

Као предавач на богословској катедри у Задру, редовни или повремени сарадник бројних штампаних гласила, пријатељ и саборац угледних Срба и српских удружења на Приморју и широм Српства, грмио је против посланица и осталих писанија римокатоличких бискупа и богослова поводом путовања словенских ходочасника у Рим и, што је много важније, против латинског лицемјерја.

На главном правцу његовог богословског вишегодишњег научно-истраживачког и стваралачког рада прије свега у области канонског права, брижљивим и методолошки досљедним одабиром коришћених богословских и историографских извора настало је Милашево дјело Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља.

Научно декларисао римокатоличку пропаганду

Књига има неспорну догматичку вриједност, јер на изванредан начин систематизује и догматско-еклесиолошка застрањења римокатолицизма. Прецизирани су и сјајно образложени критеријуми познања истине Вјере, а паралелизмом са историјском анализом заокружује се цјеловит приказ околности које су довеле до успостављања наратива на којем се темељи папска пропаганда тих година.

У кључном дијелу књиге за разумијевање односа папе према Св. Ћирилу и Методију, позивањем превасходно на официјелну документацију (писма, посланице, објаве…) указује се на подмукло настојање да се они прикажу као непослушни светом Фотију, патријарху цариградском, са чијим благословом су започели велико дјело увођења Словена у крштени период њихове историје. Темељним раскринкавањем исконструисане тезе о непослушности, архимандрит Никодим ефикасно обара и њој сљедујућу тезу о потчињености Св. Ћирила и Методија институцији папства – укључујући и папске претензије на земаљску власт, посредоване германским владарима.
Најважнији краткорочни циљ ове књиге било је обарање кључног става римокатоличких пропагандиста: да су Св. Ћирило и Методије своју мисију спроводили под руководством римског епископа.

Милаш га је убједљиво остварио, доказавши да су све вријеме свога рада они били под духовним руковођењем светог Фотија Великог, патријарха цариградског и званичном управом надлежних црквено-административних инстанци. Далекосежни пропаганди циљ многовјековног непријатеља православне вјере и поретка био је, међутим, много опаснији. Требало је Србима и православним Словенима перфидно утиснути у свијест представу о Св. Ћирилу и Методију као поклоницима римског престола, из разлога његовог неспорног првенства у хришћанској васељени. Намјера је била приказати како су најпоштованије личности православног словенског свијета прихватале папско првенство у његовом „западном” тумачењу како да га не прихвати православно свештенство аустрогарских Словена и њихова паства? И то у дане када римски папа са усхићењем говори о словенским просветитељима и „очински ” шири своје руке позивајући православне у свој загрљај.

Будући епископ далматински својом књигом жестоко је заљуљао папистички брод на његовом унијатском курсу, толико да се на тај брод у годинама његовог најинтензивнијег пастирског и богословског рада врло мало православних укрцало, бар када је ријеч о Далмацији и Српству у Јадранском приобаљу.

Приморски Срби имали су и ранијих година у Никодиму Милашу велику узданицу у борби за очување прадједовске вјере и српске националне свијести.
Колики је Милашев успјех у том смислу био, најбоље свједоче бурне реакције у штампи широм Монархије поводом изласка његове књиге, посебно на Приморју и у Хрватској (у њеном тадашњем територијалном обухвату), у дијелу који уређују римокатолички кругови.

У том погледу нарочито је илустративна критика Антона Франкија, професора римокатоличке богословије у Задру, који је архимандрита Милаша грубо напао у гласилу Католички лист. Не могавши да обори богословске и историјске аргументе, у свом тексту под називом Двије посланице двају православних епископа у Далмацији објелодањене пригодом славенског ходочашћа у Риму обрушио се на личност православног духовника, називајући га „немиравком”. На истом трагу су и текстови у другим гласилима, као и посланице бискупа Штросмајера и његове јересиархијске сабраће, написане у то вријеме.

За част и спасење народа

Без сумње, књига Славенски апостоли Кирило и Методије и истина православља и свеукупни јавни рад архимандрита Никодима садржински повезан са њом у вишегодишњем континуитету, представљају сјајан примјер како православни свештенослужитељ, богословски и световно изузетно образован са признатим резултатима у научном раду, свједочи своју вјеру; и то у држави у којој православље представља другоразредну вјероисповијест и непрекидно је изложено прикривеним методама потискивања.

У личности Никодима Милаша оличена је дубока истина да права вјера није само насљеђе, већ живо свједочење – борба за истину, за част, за спасење народа. Његова бескомпромисна одбрана православља, научна стаменост и духовна непоколебљивост остали су свијетли путоказ како се у најтежим временима чува достојанство Цркве и народа. Данас, када исте опасности пријете другачијим лицима, али истим духом, дјело Никодима Милаша нас опомиње: само истина која се храбро брани има снагу да преживи и да спасе. Зато је спомен на овог великог исповједника не само част, него и завјет – да останемо вјерни путу наших отаца, без страха и без колебања.

Извор: bskm.rs