Кад је крено Омер паша
Да похапси све ајане
Од султана одметнуте,
Да безвлашћу на пут стане

Тад је пао у Мостару
Везир земље Херцегове.
Ухвати га Омер паша
И стави га у окове.

Изненада паде слава
Сточевића Али паше.
Кроз Босну га Латас води,
На магарцу везир јаше.

Да упамти и да схвати
Да се царска не пориче.
Присјети се Али паша,
Док магарац под њим риче.

Кад је био на врх славе
И кад му се свако клања
Волио је да посматра
Сва народна надметања.

Волио је трке коња,
Ко најбољег има ата?
Кад се момчад тегле клипа
И играју крчиврата.

С рамена је бацо камен,
Пребациво про биљега,
Изазиво младе момке
Да пребаце преко њега.

Највише је уживао
Ливадама пуним росе
Гледајући пуног срца
Како млади момци косе.

Једном бјеше наредио
Да се скупе косци млади
Из цијелог Невесиња
На Морине, на Ливади.

Да се коси низ Морине,
Да пресуди Али паша,
Ко најбоље од њих коси.
Ко је косац, ко косбаша?

Косаца се много скупи,
Што је спремно и што ваља,
Све од Кланца Лукавачког
До Колешка и Сливаља.

Јашу коње нагиздане
У паради испред паше,
Један старац из Сливаља
На магарцу малом јаше.

„Шта је с тобом Драшковићу,
Али паша пита старца?
Зар ти немаш добра коња
Па си узјо на магарца?“

„Пред љепотом мог Дората
Сви ће коњи да се стиде,
Ал се пашо са магарца
Многе ствари боље виде.“

Умири се Али паша,
Док босанске гази баре,
Све је јасно сагледао
Кад узјаха на магаре.

Боро Граховац