• Навршава се 85 година од трагичних јунских дана 1941. године, када је у Херцеговини започео талас злочина над српским народом који ће оставити дубок ожиљак у колективном памћењу. У тексту који слиједи, публициста Здравко Шакотић, ослањајући се на архивску грађу, свједочанства и породична предања, доноси причу о Јову Бегенишићу и другим мученицима Корјенића, чије страдање остаје трајна опомена и завјет сјећања.

Пише: Здравко Шакотић

Јун 1941. године означава почетак систематског сатирања српског народа у Херцеговини. Одмах након проглашења злочиначке Независне Државе Хрватске (НДХ), 10. априла 1941. године, отпочео је пројекат уништења који ће ући у анале најстрашнијих геноцида у људској историји. Људи су убијани без икаквог разлога и правног основа, спаљивани у ужареним пећима или живи бацани у бездане јаме. Нажалост, многи хрватски клерици и интелектуалци свјесно су учили свој пук да све треба учинити како би Срба било што мање, те да их треба убијати увијек и свуда.

У данашњим географским границама требињске општине, убиства су почела 1. јуна. Настављена су на Придворичкој јами, у питомој „долини суза“ – Поповом пољу, које је тог љета поплавило. Није требало много времена да се поједини конвертити, чији су преци некада присилно преведени из православља у католицизам, покажу као најсуровији извршиоци геноцида над сопственим матичним народом.

Усташке власти су на самом почетку спроводиле тактички план: тајно похапсити и побити што више угледних Срба, а када се народ тако обезглави, кренути у масовне нападе на широке сељачке масе. Истовремено, усташки режим је од почетка показивао благонаклон став према муслиманској мањини у Босни и Херцеговини, пласирајући теорију да су Муслимани заправо „расно најчистији Хрвати“. У усташке редове примљен је значајан број појединаца из муслиманског сеоског и градског живља, од којих су се неки истакли у бестијалним злочинима. У Корјенићком крају, гдје је живјело измијешано српско и муслиманско становништво, црним словима су уписани 11. и 20. јун 1941. године.

Крвави пир у Горњој Ластви: Страда породица Бегенишић

У суботу, 11. јуна — истог дана када је злогласни Миле Будак изговорио геноцидну крилатицу: „Трећину Срба ћемо побити, трећину превести у католичанство, а трећину раселити у Србију“ — у насељу Пријека Вода (Горња Ластва) убијени су Јован (Јово) Маркова Бегенишић (1886–1941), његов брат Стеван (Стево), као и Јовови синови Мирко (1919–1941) и Пеко (1925–1941).

Јово Бегенишић (лијево на слици) са породицом

Прича о породици Јова Бегенишића је више него трагична. Сјећање на овај кобни дан обавеза је за млађе нараштаје, како би знали кроз какве су голготе пролазили њихови преци. Било је то вријеме када су дојучерашње комшије, кроз усташко дивљање и без икаквог повода, убијале недужне људе. Јово је најтрагичнија личност ове приче: на кућном прагу дома, који је подигао мукотрпно стеченим новцем радећи у два наврата у Америци, гледао је смрт својих синова и брата. Срећа у несрећи била је што се тог дана у кући није затекао његов малољетни син Милорад (1927–2007). Он је са мајком Видном отишао на требињски пазар; у супротном, вјероватно би и он завршио поред браће, оца и стрица.

Јово је био човјек богате и часне биографије. Током аустроугарске окупације, 1906. године, регрутован је у војску, гдје је провео три године у Бечу (тамо је срео и свог имењака и презимењака из Будоша код Требиња). Иако га је стриц Раде савјетовао да се склони у Црну Гору како би избјегао регрутацију, Јово није жељео да породици ствара невоље. Прошао је чувену војну комисију која је тек пет од стотину младића узимала у солдате. Након тога је од 1909. до 1914. боравио у Америци. По избијању Првог свјетског рата, као аустријски војник предао се Русима на Карпатима, да би потом као српски добровољац стигао до Солунског фронта. Послије рата био је изузетно цијењен и рјечит члан Удружења добровољаца, чији је предсједник за Требињски срез био Михаило-Мићо Павловић (1893–1944).

Према записима публицисте Божидара Н. Чучковића, тог трагичног 11. јуна група од дванаест усташа — којима је водич био Осман Бараковић из комшијског села Скочигрма, уз четворицу домаћих усташа (Заима, Хилма и Хуса Хабулу, и Хуса Демировића), а предвођена таборником Назифом Бараковићем — звjерски је убила браћу Стевана и Јована, и Јовове синове Мирка и Петра (Пека). Пеко је био ученик Пољопривредне школе у Бару, а Мирко питомац Подофицирске школе у Билећи, гдје је био у класи команданта потпуковника Баја Станишића, заједно са својим сељанима из Оровца, Рајком Шакотићем и Рајком Т. Бегенишићем. У школу их је својевремено повео Тривко Бегенишић, носилац Карађорђеве звијезде.

Усташки џелати су прије злочина прошли поред куће Симо Шакотића, који је радио у њиви, питајући га гдје се налази кућа Јова Бегенишића. Овај податак јасно указује да је убиство било наручено; да је било другачије, и Симо би био убијен или спроведен за Требиње. У кући Бегенишића пронашли су Јова и Стевана, као и Јовову ћерку Милеву. Када су сазнали да су момци отишли у шуму по дрва, послали су Милеву да их позове, рекавши да их траже неки људи. Не слутећи зло, дјевојка је позвала браћу. Чим су стигли, усташе су отпочеле крвави пир.

Злокобна судбина хтјела је да Јово баш тог јутра сиђе из планине Бијеле горе. Рођак Тривко Бегенишић упозорио га је да не иде у Ластву, на шта му је Јово одговорио: „Ја нисам никоме ништа крив да бих бјежао од куће.“ Мудри Тривко му је тада узвратио: „Нека те враг носи, али шаљи Мирка и Пека у планину близу црногорске границе, ту им је живот много сигурнији.“ Јово га, на несрећу, није послушао.

Након извршеног злочина, усташе су се вратиле у Доњу Ластву. Код џамије, у близини данашње Виле, срели су Јовову супругу Видну и сина Милорада. Један од усташа ухватио је малољетног дјечака за руку и питао: „Хоћемо ли и њега?“ Други је одговорио: „Немој, доста је било.“ Видна и Милорад у том тренутку нису ни слутили шта се догодило. Тек по повратку кући суочили су се са стравичном породичном трагедијом.

Митар Л. Мрдић у својим записима „Значајно устаничко средиште“ оставио је свједочење да је комшија Осман Бараковић тог дана остао код џамије у Горњој Ластви, одакле је непознатим усташама руком показао кућу Бегенишића. Поводом овог случаја, Божидар Чучковић цитира и архивска документа у којима се наводи да је Мато Н. Путица, заповједник оружничке постаје у Ластви, извијестио вишу команду како је „дана 14. липња 1941. г. око четири сата послије подне, нестао од своје куће Бегенишић Јово са синовима Мирком и Петром, те брат Стево“. Био је то очигледан покушај правдања и заташкавања злочина три дана након што је извршен.

Деценијама касније, у кругу најповјерљивијих разговора у Оровцу и Ластви, шапутало се о мотивима овог звјерства. Према једној верзији, била је то лична освета Ибра Салковића. Он је 1936. године био кандидат за посланика и предсједника Ластванске општине. На састанку гдје је Салковић предложен, Јово Бегенишић је устао и јавно рекао: „Како може бити предсједник општине син Фејза Салковића, који је у Првом свјетском рату био шуцкор, те клао и слао Србе на требињска вјешала?“ Салковић му је тада запријетио: „Јово Бегенишићу, ово ћеш главом платити!“

Убијени Бегенишићи сахрањени су тајно у врту иза куће, а тек након рата, под окриљем ноћи, њихови земни остаци пренесени су на гробље у Оровцу. Приликом преноса костију, у лобањи Јова Бегенишића пронађен је усташки куршум.

Свјетли примјери чојства и трагедија Обрена Стијачића

У овим мрачним временима било је и поштених муслимана у Корјенићима који нису подлегли фашистичкој хистерији. Истиче се примјер Хасана Демировића (1898–1983), који је благовремено упозорио Симо Шакотића да се са породицом склони у Бијелу гору. Исто упозорење упутио је Новаку Милошевом Бегенишићу из Јазине и Јовану Ратковићу из Ластве. Они су одмах напустили своје куће, што им је спасило животе.

Обрен Стијачић

Убиство породице Бегенишић подигло је будност становника Корјенића и Оровца. Ипак, трагедије нису избјегнуте. Истог тог 11. јуна у Јазини, усташе су ухапсиле Обрена Стијачића (1920–1941). Обренов отац Гаврило држао је у Јазини продавницу и кафану. Тамо су дошли поједини виђени Муслимани из комшилука и убиједили Обренову мајку Стану да се њен син врати из Бијеле горе, гдје се био склонио. Рекли су јој: „Иди, Стане, зови га, немој да ти дијете труне у планини. Усташка власт само жели да сви мушкарци буду ту, нико га неће дирати.“ Мајка им је повјеровала и довела сина кући уочи 11. јуна. Већ сљедећег јутра усташе су га ухапсиле. У ноћи између 23. и 24. јуна 1941. године, Обрен је са још дванаест Срба звјерски убијен хладним оружјем у Придворцима код Требиња и бачен у јаму. Несрећна мајка Стана (рођена Лалић са Зубаца) касније је извршила самоубиство, не могући да издржи терет кривице што је сопствено дијете предала у руке крвницима.
Видовдански покољ и голгота у Бијелој гори

Девет дана касније, услиједила су нова звјерства. У ноћи између 19. и 20. јуна 1941. године, око три стотине наоружаних усташа кренуло је из три правца према збјегу избјеглог српског становништва у планини Бијелој гори. Једна колона је ишла од Ластве преко Оровца, друга преко Вучије уз Будими, а највећа група из Коњског преко Зубаца. Усташка тактика била је да мјесто прво потпуно опколе како нико не би утекао, а тек онда да крену у напад. Срећом, планирани обруч у Бијелој гори, на самој граници са Црном Гором, нису успјели потпуно да затворе, што је спасило већину народа, прије свега мушкарце.

Међутим, усташка колона која је камионима стигла преко Зубаца до Коњског, у Крстатим долинама испод Троглава, ухватила је на спавању девет неопрезних мјештана из породица Ћурић и Ратковић (из зубачких села Коњско и Жељево). На путу према Милановом Осијеку, срцу Бијеле горе, деветнаестогодишњи младић Ђоко (Лазарев) Ратковић (1922), свјестан да га воде на стратиште, покушао је бјекство испод Борове главе, али га је покосио усташки пушчани плотун.

Осталих осам ухваћених доведени су у борову шуму изнад Крменитог дола и Ораних долова.

Били су то:

• Душан (Бошка) Ћурић (1876)
• Анто (Благоја) Ћурић (1878)
• Ђоко (Бошка) Ћурић (1879)
• Новица (Лазара) Ћурић (1898)
• Манојло (Лазара) Ћурић (1900)
• Спасоје – Спасо (Антов) Ћурић (1924)
• Никола (Саве) Ратковић (1886)
• Радован (Николе) Ратковић (1921)

Ову групу чувала су три усташка стражара. Према каснијем свједочењу седамнаестогодишњег Спаса Ћурића — јединог који је преживио ову трагедију — млађи људи су предлагали бјекство у више праваца. Међутим, старији Манојло Ћурић је сматрао да нема разлога за ризик јер „ником ништа нису скривили“. Остала је прича да је чак и један од стражара прећутно давао знак појединцима да се изгубе у густој боровој шуми под изговором физиолошких потреба, али су они наивно чекали и мирно пошли у смрт. Да су покушали бјекство, вјероватно би још неко преживио.

Истовремено, група усташа из зубачке колоне опколила је у Радином долу (Леденици) браћу Лазара и Видака Грубача (синове Марка Лучина). Када су се браћа истргла и побјегла у оближњу букову шуму, огласио се усташки пушкомитраљез. Пуцњава је узбунила народ у збјегу (иако су комунисти на челу са Савом Ковачевићем строго бранили употребу оружја како се не би превремено подизао устанак). Чувши рафале, народ је схватио опасност и већина се на вријеме повукла у правцу Бегових корита и Црне Горе.

Бјесне што им је главнина народа умакла, усташе су у Ораном долу, на њиви Новака Игњатова Шакотића, стријељале седморицу ухваћених Зупчана. Живот је поштеђен једино младом Спасу Ћурићу, који је добио задатак да са старим Владимиром Мрдићем гони око 500 отетих оваца из Бијеле горе према Ластви. Убијене мученике касније су тајно сахраниле жене из породица Шакотић, Деретић и Грубач.

Усташки план да се похватани људи из збјега доведу на Бренину јаму у Оровцу (коју је усташка патрола батинама присилила Милицу Н. Грубач да открије) на крају је пропао, јер су се мјештани Оровца организовали и поставили страже. Једина жртва из овог села током Видовданског покоља био је монах манастира Завала, Иларион Деретић, који је ухваћен са страдалницима из Поповог поља и бачен у јаму Ржани до.

Преживјелог дјечака Спаса Ћурића у Ластви је спасила Вехбија Ћеримагић, жена Омера и мајка Алије Ћеримагића, која га је сакрила испод кревета. Када су усташе отишле за Требиње, Омер је ставио Спасу фес на главу, превео га преко Арсланагића моста на Требишњици и упутио га на сигурно, према селу Коњско. Трагику страдалих родољуба са Зубаца касније је у стиховима описао Перо Мијовић, а у својој књизи „Писмо унуку из Америке“ (2011) објавио Гајо Ћурић, чији је отац Анто убијен у Бијелој гори. Спасо Ћурић је преживио рат, постао официр ЈНА и до пред крај живота живио у Београду.

Бетонирање истине и борба против заборава

Злочини над родољубима Корјенића и Зубаца извршени су плански 11, 20, 24. и 27. јуна 1941. године. Како наводи публициста Божидар Чучковић, ова историјска сјећања „нису ни споменик освете ни споменик диоба, већ споменик љубави, доброте и опомене“.

Нажалост, смишљеном политиком послијератног периода учињено је готово све да се усташки злочини у НДХ прикрију у име лажног мира. Многа стратишта остала су необиљежена, попут мјеста у Ластви гдје су звјерски убијени Бегенишићи.

Споменик убијеним родољубима са Зубаца није подигла ни држава ни СУБНОР, већ сами потомци из братстава Ћурић и Ратковић, тек 1. маја 1988. године. Борачке организације Требиња и Херцег Новог су, с обзиром на то да је преживјели свједок Видак Грубач (1912–2000) живио и умро у Игалу, подигле спомен-обљежје у Бијелој гори 19. јуна 2011. године. Споменик су открили Дејан Мандић (тадашњи предсједник општине Херцег Нови) и Зоран Сорајић (тадашњи замјеник начелника општине Требиње).

Ко је крив за деценијско ћутање?

Чучковић с правом упире прст у тадашње српско комунистичко руководство, без чијег се одобрења ништа није могло учинити. У име утопијских идеала и политичких позиција, послијератни политичари су уз свјесну подршку подобних српских кадрова бетонирали истину баш онако како су бетонирали и херцеговачке јаме. Цементирали су свијест долазећих покољења, присиљавајући их на ћутање и скривање ужаса геноцида, покушавајући да новим идеолошким покровима замраче национално биће и памћење српског народа.

Данас, у знак сјећања на жртве од 11. јуна 1941. године, дужност СУБНОР-а Требиња, као и мјештана Оровца и Ластве, јесте да подигну достојанствено спомен-обљежје четворици невино убијених чланова породице Бегенишић. Можда је предстојећи 11. јун 2027. године идеална прилика да се тај историјски дуг коначно одужи.

Здравко Шакотић