Замишљао сам га као краља, а онда видјех човјека у инвалидским колицима…

 

Петар Пејо Бајчетић у Клеку (фото: Трифко Ћоровић)

Рат се ближио крају.

Наслућивао сам то, јер сам рођаке, стричеве, кумове и комшије, све чешће виђао.

Када су долазили са ратишта у шали су говорили оним свезнајућим женама: „Шта има на ратишту‟?

Нас дјецу је занимало колико остају.

Како се рат ближио крају и формула се мијењала. Све је почело са 7:7, па 7:14 и 7:21. У почетку нам није било јасно да то значи 7 на ратишту а 7, 14 или 21 код куће.

Да се одмах разумијемо, нису се одмарали и излежавали код куће, већ су радили свакодневне послове. Тада би се родбина сјатила да види борце-хероје, радосни што их живе виде, али и знатижељни о актуелном стању. Борци нису били причљиви, али би самоувјерено говорили да ће све бити у реду.

– Нисмо сами, народ је уз нас, Срби из Србије и Црне Горе су са нама – често се чуло међу борцима.

Као десетогодишњем дјечаку посебно ми је урезана једна честа реченица „наша браћа из Новог Сада и Војводине су са нама, опет су послали помоћ‟.

Те 1994. године први пут сам чуо име које се све чешће помињало – Петар Пејо Бајчетић.

– Пејо је заједно са осталим Херцеговцима и пријатељима послао ово, оно…

У билећку основну школу Петар II Петровић Његош,  коју сам похађао тих ратних година, стигла је једна у низу помоћи – школски прибор за све ђаке од братског Удружења Херцеговаца из Војводине које предводи Пејо.

Стизала је помоћ и у храни, одјећи и обући.  У тим пакетима стизала је и она највећа вриједност – неизмјерна љубав и осјећај да нисмо сами и да тамо негдје постоји неко ко брине за све нас. У тим ратним искушењима у Херцеговини се могло чути бодрење, „док је Србије и житнице Војводине нема глади“.

Старији су са нестрпљењем чекали ТВ Дневник не само да би сазнали какво је стање на ратишту, већ и да чују каква је временска прогноза у Србији и њеној житници.

– Буде ли суше, издаће жито и ето глади – објашњавали су ми.

Ја сам, заиста, мислио да је тај Пејо, који нам стално шаље помоћ сигурно неки некрунисани краљ мени тада непознате Војводине.

Рат се хвала Богу  заврши те 1995. године.

Посљедице видљиве на сваком кораку.

Стабла у главној улици и даље облијепљена бројним смртовницама оних који дадоше живот за слободу. Био сам ђак и то ми је тада једино било јасно.

Иначе, почетак рата ме је задесио у Сарајеву у коме сам безбрижно одрастао. Било је тешко, али се издржало. Потом некако избјегосмо, прво у слободарску престоницу Пале, а потом, ни сам не знам како, дођосмо у Београд и пријависмо се као избјеглице. Послије непун мјесец дана, преко Црне Горе, дођосмо у Требиње, које је тада било под гранатама на које сам већ заборавио. Наша крајња станица је и уједно наша почетна, тамо гдје сам и рођен – Билећа и Подосоје које ми називамо „Мали Париз“.

Отац никада није дозволио да се осјећамо као избјеглице, већ  је говорио да смо повратници на огњиште и међу своје.

У школи ми је у почетку мало теже било то да објасним зашто сам дошао из Сарајева. Пометњу у глави ми је створило питање да ли сам избјеглица или повратник.

– Србин – помислих,  али у трећем разреду то није био добар одговор.

Наиме, вјероучитељ ме питао зашто се крстимо са три прста.

Одговорио сам – зато што смо Срби.

Поред свих петица једва двојка из вјеронауке и тада ми није било јасно зашто, шта сам погрешно рекао?

У првим послијератним годинама организована је посјета херцеговачким породицама у Новом Саду и Војводини. Не сјећам се који је критеријум постојао за избор дјеце који су одлазили на вишедневне братске посјете Новом Саду и околини, али знам да ми је јако било жао што ме нема на том списку. Хтио сам да посјетим рођаке и надао се да ћу имати прилику да упознам тог чувеног Пеја.

У Нови Сад први пут дођох у јануару 1996. године код стрица којег сам познавао, али и да упознам и остале стричеве и родбину.

У Змајеву, код Новог Сада, смо дочекани нестварно, са толико љубави, бриге и пажње. Сјећам се да су нас сви угошћавали и даривали, не само рођаци, него и остали Херцеговци овог мјеста. Све њих је занимало како је у Херцеговини има ли хране, треба ли нешто.

Тада сам сазнао да је доста њих рођено у Херцеговини и да су и они послије неког рата дошли из Херцеговине. Ипак, приликом ове посјете нисам упознао Пеја и некако сам се „недовршеног посла‟ вратио у Билећу.

Двије године касније негдје око Божића сасвим случајно ми се испунила жеља. Док сам са стрицем шетао Новим Садом свратисмо у неку зграду, канцеларију у којој нас дочека један човјек у колицима. Испред њега телефон и црни роковник и оловка. Блаженог погледа са осмјехом на лицу дочека нас срдачно. Био је у послу сазивајући људе да се окупе на дочеку Српске нове године. Тек када смо отишли сазнадох да је то Пејо.

Ту информацију никако нисам могао прихватити. Било ми је непојмљиво да све оно што је урадио у протеклим година може да уради човјек у инвалидским колицима.

Преварио сам се, баш као и са оним питањем из вјеронауке.

Прошло је више од деценије до нашег новог сусрета.

У септембру 2009. године учлањујем се у Удружење Херцеговаца у Новом Саду, чији је секретар од самог оснивања Петар Пејо Бајчетић.

Тада се и званично упознајемо и крећу сати и дани проведени у причи, почев од дјетињства Мириловића и Подосоја, Билеће и Сутјеске, Новог Сада, активности Удружења током рата и послије рата. Нису изостале ни историјске приче. Захваљујући Пеју сазнадох много више о Херцеговини него док сам живио у Билећи. Сазнадох ко је био Сава Владиславић, славни херцеговачки устаници, породица Дунђерски, Владиславићи…

Активирање Комисије за рад са младима и долазак великог броја младих у Удружење јако је обрадовао Пеја. Мудро нас је савјетовао да увијек знамо ко смо, одакле смо, ко су нам преци. Баш онако како је савјетовао оне који су достављали помоћ у Херцеговину,

„Тако ви Бога нека ова помоћ заврши код оних којима је намјењена“.

Тим ријечима би испратио је сваку пошиљку.

Нестварно ми је било шта је све постигао један човјек и поред свих потешкоћа. Дубок и неизбрисив траг оставио је и у другим организација, у Новом Саду, Херцеговини, али и у јачању веза српског и руског народа за шта га је патријарх московски и све Русије Кирил даровао Граматом.

Нису изостала признања и других организација.

Пуно срце и радост у очима видио сам приликом сваке хумане активности коју су организовали млади из Удружења Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији, а сваку је лично подржао.

– Велику ствар радите, ми смо скупљали помоћ од оних који су имали да дају, а ви дајете дио себе – крв, како би спасавали животе.

Радовало га је сазнање да смо близу првих хиљаду доза. Био је поносан и због успјешних акција намијењеним браћи са Космета.

Приликом уручења заставе Српска Херцеговина величине 42 квадрата младима је поручио да српски барјак користимо онако како то доликује Србима из Херцеговине.

Свануо је и најрадоснији хришћански празник Божић. Стиже порука са Пејиног броја, која ме је само на тренутак обрадовала. Помислих боље је, зваћу да му кажем срећан Божић – Христос се роди и честитам, али… тек кад отворих поруку прочитах да наш драги Пејо више није са нама.

Велики људи попут Николе Тесле  и праведници какав је био Петар Пејо Бајчетић одлазе на Божић и знам да нас је само физички напустио.

Оставио нам је у аманет много тога, а ми смо имали привилегију да свих ових година учимо од најбољег. Нажалост, такви се рађају јако ријетко…

Добри наш Пејо, хвала Ти за све…

 

вјечно захвалан
Бојан Миленић

 

Прочитај и ово: 
ИСТОРИЈА ГРАНДИОЗНЕ ЗАСТАВЕ: На Петроварадинској тврђави завијорио се барјак са натписом СРПСКА ХЕРЦЕГОВИНА

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору