• На Сајму књига представљена је књига Буда Симоновића, Огњена Марија ливањска

У уторак, 25. октобра 2016. године, на Сајму књига у Београду, у Хали 4, на штанду Министарства спољних послова РС, Управе за дијаспору и сарадњу са Србима у региону, престављена је књига Буда Симоновића Огњена Марија ливањска. На промоцији су говорили Јово Бајић, писац, историчар и новинар из Београда, као и аутор Будо Симоновић.

Књига, која је најречитије штиво о животу и страдању ливањских Срба, обухвата превасходно страдања лета 1941. године на подручију Ливна, али и страдања током грађанског рата у Босни деведесетих година 20. века.

У лето 1941. године у крашким јамама Динаре, Голије, Старетине, Тушнице, Камешнице…, у рупама из којих се вадио песак, у челебићкој школи, ливади Трновац, шуми Копривници, Куперешким вратима, Боровој глави и другим стратиштима живот је насилно, на најстрашније начине одузет људима јер су били српске националности и православне вере. Око 1600 жена, деце, страца, мушкараца нестало је превасходно у два јулска дана, уочи и на дан свете Великомученице Марине – Огњене Марије. Ливањским Србима на Огњену Марију прве ратне године није био намењен ни метак, ни будак, ни нож… Осуђени су да живи скапавају у безданкама глатких зидова, без изгледа да се по њима успну више од 40 метара и тако спасу. У само једну јаму, Равни Долац, изнад ливањског села Горњи Рујани, за само неколико сати убачено је 214 жена и деце. Неке младе, неке старе, неке трудне, неке још девојчице и девојке, а деца сва млађа од 15 година.

Многи су у јами били живи. Умирали су данима од глади, жеђи, рана… Међу лешевима рођака и комшија, нападнути црвима, својом духовном и физичком снагом, вером и Божјом вољом преживело је пуних 45 дана 13 жена и један младић.  Извадили су их из јаме као живе костуре. Од њих 13 две су по изласку из јаме родиле здраву децу. Све то сазнајемо из непосредних исповести, сврстаних у посебна поглавља: Саве Козомаре, Госпаве Цвијетић, Милице Маљковић, Маре Јурић, Цвите Бошковић, Глигорија Стојића, Милице Ерцег, Боје Лалић, Данице Лалић, Данице Бошковић, Љубе Коњикушић. Зато се ова књига чита полако, са дубоком емоцијом и размишљањем о целини историјског оквира у коме се догодио злочин, о размерама људске бестијалности, о мржњи….

Школа у селу Челебић те Огњене Марије постала је стратиште за више од четири стотине српске нејачи. До детаља овај страшни чин описују Срби који су успели да се сакрију и из тог скровишта гледају дивљачку занесеност и радост комшија.

Из јаме Бикуше спасило се највише Срба. Већином одрасли мушкарци, везани жицом и канапом, поведени су на Бикушу. Неки су раскинули везове и побегли испред јаме, а неки, чија су се тела у паду зауставила на „полици“, у току ноћи су изашли из јаме. Најдетаљнија сведочења о овом погрому у књизи казују двојица поведена на Бикушу, Милан Росић и Лука Црногорац.

Ледина код села Пролог била је гробница за нешто мање од 500 одраслих мушкараца, Срба. Покупљени су по ливањским селима, доведени у Пролог, побијени, побацани у рупе ископане пред рат за потребе железнице, заливени кречом и прекривени танким слојем земље. Под тим покровом неки су у мукама умирали. Земља је неколико дана дисала. Преживео је само Илија Радета. Али, о томе што је видео и доживео није смео говорити, под претњом УДБЕ.

Село Голињево тог дана је остало без и једног јединог свог житеља-Србина. Нема их ни данас. Усташе су затрле целе породице.

Више од 400 деце млађе од 15 година побијено је у два крвава дана на ливањском подручију. Међу њима 270 старости до шест година.

Воља за животом, пркос несрећи, освета новим рађањем била је водиља и снага чудом преживелим Србима ливањског краја да оснују нове породице.

Да је било система у убијању, доказује чињеница да су најпре привођени и убијани свештеници и Срби из града, угледни лекари, адвокати, трговци да својим ауторитетом не поведу сународнике у отпор страшном терору и пресуди. Породице већ побијених ливањских Срба натеране су за Србију. Аутобусом, уз пратњу усташа. У шуми Копривници усташе су почеле покољ, иживљавајући се, да мајка гледа како јој кољу дете. Савест или нешто друго, тек возач тог аутобуса после рата је проговорио о том дивљању, што је редитељу Лордану Зафрановићу касније послужило за стравичну сцену покоља у аутобусу, у филму, Окупација у 26 слика.

Списак страдалих је на крају књиге Огњена Марија ливањска. Он није коначан и није потпун, нити ће икада бити.

Споменици су оскрнављени у новом рату деведесетих година прошлог века.

Ко узме у руке књигу Огњена Марија ливањска, неће је само једном прочитати. Враћаће јој се да кроз исповести страдалника сагледа силину снаге којом је човек (и народ) у стању да се бори за оно најважније, од Бога дато, свој опстанак.

НЕ ПРОПУСТИТЕ ИНТЕРВЈУ АУТОРА БУДА СИМОНОВИЋА НА БУМ БУМ РАДИЈУ

У Београду 2016. године
Удружење Огњена Марија Ливањска