Ведро небо над Славонијом – три приче о једном Бљеску
-
Навршава се 25 година од војне акције Бљесак у западној Славонији. Тим поводом доносимо причу о непрослављеном Првом мају 1995. испричану кроз тројицу младића из Врбовљана, Медара и Пакраца.
У кући Ећимовића у Врбовљанима недалеко од Окучана сви су мирно спавали. Био је понедељак, први мај, а Марко Ећимовић имао је тада 13 година и управо се налазио на продуженом Ускршњем распусту. Преко Саве у Босни беснео је рат, а у заштићеној зони Уједињених нација Запад, односно „САО Западна Славонија“, већ три и по године трајао је мир нарушаван повременим пушкарањима и убиствима са обе стране. Ећимовићи су мислили да их је за првомајски уранак пробудила грмљавина.
– Пробудили смо се, подигли ролетну и изненадили када смо видели ведро небо. Бака се у том тренутку попела на наш спрат и рекла да се нешто дешава и да су то звукови детонација. Онда се вратила у своју собу и укључила радио на батерије. Убрзо је поново дошла сва у паници да нам каже да је почео рат. Сви смо отишли у подрум јер је то било најсигурније место и чим смо сишли доле гранате су почеле да падају на село. У нашем подруму окупило се доста људи и деце из комшилука, а када су мог малолетног комшију донели са раном од гелера у нози, настала је још већа паника – присећа се данас Марко тог првог маја од пре 25 година.
Напад Хрватске војске кренуо је ујутро око пет часова истовремео из више праваца. Врбовљани се налазе западно од Окучана, док се источно од овог места налазе Медари, који су неколико година били на самој линији разграничења, а напад је стигао из правца Нове Градишке.
М.К. је имао тада 15 година. Све до тог дана играо се са пријатељима у селу, а осим константног присуства војске у Медарима, није ни знао шта је то рат. За први мај био је у кући са мамом. Старији брат био је на екскурзији у Црној Гори, а тата мобилисан као и готово сви други пунолетни становници тог подручја.
– Пробудио сам се и питао маму шта се догађа, а она је желела да ме заштити па је рекла да то није ништа. Надала се да ће то брзо проћи, међутим гранате су почеле да падају све јаче и јаче. Са радија су позивали људе да остану код својих кућа и оду у подруме, а то смо и ми направили када се пуцњава појачала. Војску нисмо видели, али сигуран сам да они нас јесу. Пре него што ћемо отићи у подрум мама је отишла у двориште на бунар по воду. Тада је у наше двориште пала граната, а мама се вратила на срећу неповређена, али прашњава. Била је то сцена као у америчким филмовима – прича М.К.
Он и његова мама у том тренутку нису знали да се у њиховом селу већ догодио један од најгорих злочина Бљеска. У кућама које су на несрећу биле одмах до прве линије фронта масакриране су у то рано јутро 22 особе, од којих 11 жена и троје деце. Највише је страдала породица Вуковић међу којима и брат и сестра Горан (11) и Гордана (8) те њихова сестра од стрица Драгана која је тада имала само седам година. За овај злочин, као и за бројне друге, још увек се „траже непознати починиоци“.
Грмљавина над читавим подручјем
Како са истока и запада, акција којом је Хрватска хтела да успостави контролу над својим међународно признатим границама, кренула је и са севера. Пакрац је био подељен град, а део који је до тада био под контролом Срба пробуђен је као и остатак западне Славоније звиждуцима граната. Далибор Торбица имао је тада 19 година. Био је ненаоружан, голобради, али дугокоси младић који воли рокенрол. Из куће је до локалне продавнице која је представљала склониште за цивиле допратио пенаестогодишње сестре, маму, баку и комшије,
У Врбовљанима је за то време у кући Ећимовића са почетка приче, једној од ретких које су имале подрум са бетонском плочом, седео скоро цео комшилук и чекао вести. Свима је тад било јасно да је мост на Сави код Градишке једини излаз.
– Седели смо у том подруму и слушали радио. Тамо су говорили да се не крећемо нигде, да је све у реду и под контролом. Тек након неколико сати нам је јављено да ће доћи аутобус који ће нас евакуисати. Узели смо само оно најосновније и једну деку уз гардеробу коју смо имали на себи. Покупио нас је минибус, а у селу је био хаос. Пуштена стока ходала је улицама. Пролазили смо кроз Дубовац и Варош, а преко кућа су се могле видети експлозије граната. Мама је мене и мог тада десетогодишњег брата у једном тренутку прекрила са деком и легла на нас како би нас заштитила у случају да аутобус буде погођен. Пуцало се на све стране, али смо успели некако да пређемо мост – прича Марко.
Истовремено су и бројни цивили у Пакрацу покушавали да се домогну излаза из обруча. У Шеовици су чекали аутобуси, а Далибор Торбица је био у групи од двадесетак цивила која је по чистини покушавала да се пешке домогне овог села. Киша граната падала је на све стране, а он је том приликом рањен. Гелер му је пресекао артерију на нози због чега је изгубио доста крви, а последице ће по њега бити изузетно тешке јер након рањавања никад више неће у потпуности вратити вид. (Не)селективно гранатирање његовог родног града и експлозије граната остале су задње сцене које је јасно видео.
– Пре мог рањавања пало је неколико граната. Погинула је петогодишња ћеркица од моје комшинице и то је сасвим сигурно најгори део тог дана. Врисак и бол те жене и јаук других људи који су пострадали био је ужасан. Са друге стране, сећам се да је небо било изузетно ведро. У том тренутку кроз главу ми је прошао тај контраст природе која је била прелепа и ужаса који су се испод неба одвијали, а који људи раде једни другима – присећа се Далибор.
Босанска Градишка – једини излаз
Он ће касније сазнати да је осим девојчице из комшилука погинула и његова тада 66-годишња бака, која је као девојчица пет деценија раније преживела Јасеновац, али не и тај први мај. Далибор је након рањавања одвежен у Окучане па затим у Босанску Градишку. У овај град ће тих дана прећи готово 20 хиљада људи, а међу њима били су и Ећимовићи из Врбовљана. Аутобус је возио за Бањалуку, али су они изашли у Градишки где су имали родбину. И таман када су мислили да су спасени чуле су се сирене за узбуну. Авиони су надлетали и бомбардовали подручје око границе.
– Ничега се нисам толико уплашио као тих авиона у Градишки. То је био један толико снажан звук да више ниси знао да ли бомбардују или само надлећу. Код деде, који је тамо живео, се скупила пуна кућа, људи су долазили тог дана и сутрадан. Ишчекивали смо родбину да видимо ко ће се вратити жив, а онда смо након неколико дана отишли за Београд – присећа се данас тридесетосмогодишњи Марко.
И док су Марко, његов брат и мама, али и рањени Далибор из Пакраца већ били у Босни, М.К. је са мамом у подруму куће у Медарима чекао вести.
– У једном тренутку у поподневним часовима преко поља је до нас дошао татин колега који нам је рекао да морамо бежати. Сећам се да је мама тада узела деку и крух и преко тих поља смо трчали до суседног села Трнава где је била смештена војска. До тамо има можда два километра. Трчали смо према тој кући, а гранате су падале на све стране. Од тамо је неки камион таман кретао према Окучанима па смо се повезли. Возио је главном цестом, и даље се пуцало, али нисмо погођени. На срећу мама по природи није паничар па није то ни пренела на мене тако да се не сећам неког великог страха – прича нам М.К.
На крхотинама старог створили нове животе
Наш саговорник из Медара и његова мама такође су прешли у Босну где ће остати наредних неколико година. Рањеном Далибору Торбици нису тог дана успели да пруже адекватну медицинску помоћ ни у Окучанима ни у Босанској Градишки па га возе у Бања Луку. До тамо је изгубио толико крви па је пао у кому у којој ће бити наредне две недеље. Из коме ће се пробудити у болници у Београду.
– Проживљавао сам кошмаре и нисам знао да ли сам мртав или жив. Кад сам се пробудио имао сам велику жељу да видим своје, али сам изгубио вид, нисам могао да говорим и био сам непокретан јер нисам осећао ништа испод стомака. Хтео сам да кажем сестри да ми скине повез са очију и она је то некако разумела и додирнула ми очи, а ја сам у том тренутку схватио да не видим. Била је страшна та спознаја да имаш 19 година, да не можеш да причаш, ходаш и да не видиш – каже Далибор којем ће се говор и ход након неког времена вратити, али вид неће, никад у потпуности, па данас види само силуете.
– Хтео сам тада да решим своје проблеме тако што ћу да се убијем, јер сам живео као биљка која има мозак. На сву срећу у томе нисам успео, већ сам одлучио да се борим. У то време сам имао јаку жељу и да се вратим у Пакрац, али сам касније схватио да је то била само жеља да вратим време тамо где је стало и обришем тај цео дан. Временом сам схватио да је то немогуће. Када сам прихватио чињеницу да никад више нећу видети, све ми је у животу постало лакше – говори он.
И баш негде у данима кад ће се Далибор у Београду пробудити из коме, Марко Ећимовић ће се из истог града са породицом 20. маја запутити у Грчку. Тамо је имао баку по мами коју је и иначе посећивао сваког лета. Рођена Врбовљанка упознала је у Немачкој Грка за којег се удала.
У околини Патраса ова породица започела је нови живот, а Марко и његова мама имају данас на обали Јонског мора свој ресторан. Посета западној Славонији одужила се ове године због пандемије коронавируса па ће Марко први пут након 25 година дочекати годишњицу Бљеска управо у родном крају.
– Време се не може избрисати ни вратити. Знам да нисам био крив ни за шта, а моје детињство и сва моја пријатељства не може нико да ми врати. Нисам ни завршио седми разред. Био је то најтежи тренутак у мом животу. Имао сам ја у Грчкој баку, али тамо ми нико није могао надоместити моје пријатеље. Нисам тамо хтео испочетка ни да идем у школу, само сам хтео својој кући. У мојој глави било је непојмљиво да се никад неће вратити оно што је било – потресено говори Марко.
Далибор последњих 20 година живи у Хјустону. У Америку је дошао без знања енглеског, а након неког времена и пуно муке и труда магистирао је Политичке науке. Уз велику подршку породице и супруге успео је упркос трајном инвалидитету који му остаје као болна успомена на први мај 1995. Данас на два локална тексашка факултета предаје уставно право и политику. Први и последњи пут након тог првог маја у Пакрацу је био пре тачно десет година.
– Био сам узбуђен што долазим у улицу у којој сам одрастао и град у којем нисам био толико дуго. Када сам напокон стигао све ми је изгледало мртво осим гробља, што је један велики парадокс. Отишао сам баки и дједу на гроб и видео да управо на гробљу има највише живота и успомена. У граду сам пролазио улицама које знам, а сретао људе које не знам, а ако сам их некад и познавао вероватно ме сад не препознају. Чуо сам језик који ми је звучао страно и нисам знао да ли сам ја променио свој или они свој језик, а вероватно је и једно и друго. Чудан је осећај шетати градом који је и твој и туђи. Онда схватиш да град нису улице и зграде, већ твој град чине људи с којима си одрастао, а већина људи са којима сам ја одрастао више нису тамо – истиче Далибор.
„Најгоре је бити жртва са поражене стране“
М.К. из Медара данас једини од наших саговорника живи и ради у Хрватској. Због тога је сасвим јасна и разумљива његова жеља да за потребе овог текста остане анониман. Етничка слика Славоније промењена је заувек још 1991. године након акција Хрватске војске „Откос 10“ и „Оркан 91“. „Бљесак“ је ту слику само комплетирао. Ретки су они Срби који су остали да живе на Бљеском повраћеним квадратним километрима Славоније, а још су ређи они који су дочекали правду за бројне злочине о којима се не говори када држава слави ову операцију.
– Осећам да смо једни другима дужни истину. Осећам да би Срби требало да причају о својој одговорности па тек онда о жртвама, а једнако тако би и Хрвати требало да признају свој део одговорности па тек онда да причају о жртвама. Најтеже је бити жртва, а једина гора ствар од „бити жртва“ је бити жртва на пораженој страни јер у том случају ти онда ниси ни жртва, него си, из перцепције оних других, то што ти се догодило и заслужио. Дужни смо да разговарамо, али бојим се да се то неће догодити током живота наше генерације. Касније ће то све бити још и теже јер новим генерацијама остављамо изграђене и зацементиране митове. Уместо да се свака страна огради од својих злочинаца ми стављамо крв злочинаца на своје руке тако што их бранимо – закључује Далибор.
Према подацима Документационо информационог центра Веритас из Београда, са српске стране је током Бљеска погинуло или нестало 283 особе од којих су њих 114 били цивили. Међу жртвама је било 56 жена, 75 особа старијих од 60 година те осморо деце млађих од 14 година.
У већину подручја тадашње УНПА заштићене зоне хрватска војска ушла је у прва два дана операције, док је у Пакрац ушла тек четвртог маја где су дан раније припадници српских војних снага положили оружје УН-овим мировним снагама. Хрватске снаге одвојиле су жене и децу те одвезле више од 1.500 мушкараца у сабирне центре у Вараждин, Бјеловар и Пожегу.
Извор: СРБИ.hr
Преузето са ССР.ОРГ.РС