Мајка је ријеч која те учи, 
Погледи њежни који те буде,
Најљепше добро што за те мучи,
Мајка је Господ што рађа људе.

Она је птица док гнијездо чува,
Љубећи `тиће и свијет тад љуби,
Јер цвјетна грана постаје сува,
Мајчине милошти када се губи.

Мајка је извор љепоте, наде,
Личности, рода, царства и свијета,
Утјехе, лијека, осмијеха, правде,
Мириса, латице, лептира, цвијета.

Мајке су ријеке, живота знаци, 
Што руше немоћ и поглед груби,
Свијета ће нестат када се мајци,
Запријечи пута да чедо љуби.

И биће блага, о роде мили,
Господства, славе, цара и свеца, 
И ведрог неба, злата у свили, 
Док мајке буду љубила дјеца!

Горан Лучић

 

 

Данас су Материце, друга недјеља пред Рождество Христово, највећи помен хришћанској мајци и жени!
На овај дан најприличније је поменути и освјестити, да је српски народ обавезан, зарад опстанка и части, у свим својим већим градовима подићи споменик Српској мајци.
Мајка је очувала српски народ и државу; удахнула свијест и снагу нашим најбољим војсковођама и свецима, љекарима и књижевницима, пјесницима и задужбинарима. Она их је научила да све што чине буде на корист и радост њиховом роду, српском.

Српска мајка Милица са дјецом бјежи пред усташама из Козарске Дубице 1942. године. Забиљежио ратни фотограф Жорж Скригин.

Не би било Светог Саве без материнске љубави и освећеног подоја Свете Анастасије Српске.
Зар би српски народ имао кроз кога срочити свој најљепши философско-поетски запис, да мајка Ивана није повила, вијенцем горске радости и склада, малог Рада, будућег владику Његоша Другог.

Ко би васкрсао прах Србије да одважна и поносна мајка Марица није указала Ђорђију Петровићу на дубоко српско поријекло и завјете.

Да ли би се одбранила част те васкрсле Србије и њен народ уписао међу херојске родове ратништва, да мајка Анђелија није имала вјере да роди и витештвом нахрани војводу Живојина Мишића, као своје тринаесто дијете.

Ко је сачувао и залијечио геноцидима унакажену Херцеговину, Далмацију, Лику, Банију, Босну, Славонију, Косово и Метохију, ако не српска мајка која је и у јами рађала и чувала пород.
Да ли би се на Мојковцу запалили бадњаци братољубља и жртве Српства ради, да није било српске мајке у Црној Гори и Василије Вукотића међу рововима?!

Српска мајка са пушком брани своју дјецу и имовину у селу Прекале код Истока, Метохија. Забиљежио Миољуб Јелесијевић у септембру 1988. године.

Поводом 18. годишњице од злочиначко-поробљивачког бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. године, 24. марта 2017. године у Београду је свечано откривена спомен-плоча Српској мајци испред Дома Војске Србије.

Ово мјесто симболично је одабрано, јер је здање и подигнуто добровољним прилозима српских официра и војника из Балканских и Првог свјетског рата, а некада се звало Ратнички дом.

На здању српског ратништва, преживјелог на путу Голготе и Слободе, мјесто је захвалност Оној која је била преносница духовне и животне снаге за ту побједу.

Како је образложено, то је мали биљег захвалности свим српским мајкама које су кроз историју чувале и васкрсавале српски народ, враћајући га међу државотворне народе свијета слободнијег, љепшег и јачег, него што се тај свијет икад и могао надати.

Овај споменик је захвалност и свим мајкама које су у страшној, новопоробљивачкој 1999. години, рађале и храниле српску дјецу, која сада пуне 18 година.

На спомен-плочи, у облику цвијета васкрсења, приказани су ликови:

– Свете Анастасије Српске, мајке Светог Саве,
– Преподобне Евгеније, а српске Кнегиње Милице, мајке Светог деспота Стефана Лазаревића,
– Преподобне Мати Ангелине Бранковић, српске деспотице,
– Мајке Макрене Спасојевић, мајке српског војника Маринка из Првог свјетског рата. Мајка Макрена је трагајући за сином у вихору рата наишла на српског краља Петра Првог Карађорђевића; замоливши Краља послала је по њему вунене чарапе свом сину Маринку. Краљ је на све начине покушао да их уручи војнику, али он је већ био погинуо.
– Мајке Милунка Савић, српске хероине и најодликованије жене у Првом свјетском рату, али и у историји ратништва. Милунка Савић је уз своју кћер отхранила још три усвојене дјевојчице.
– Мајке Дијане Будисављевић, супруге српског хирурга Јулија Будисављевића, која је спасила хиљаде српске дјеце из хрватско-усташких логора за српску дјецу, и удомљавајући их у хрватске-римокатоличке породице покушала им отворити пут спаса.

У средини овог српског Материнског цвијета је лик који симболично представља Мајку свих српских ратника и бранича, хранитеља и добродетеља, а испод “цвијета” су приказани ликови, забиљежени од ратних фотографа, Српске мајке са Козаре у Другом свјетском рату и Српске мајке из Метохије, у комунистички скриваном насиљу од арнаутског геноцида на Косову и Метохији с краја 20. вијека.

Као епитаф свесрпске захвалности Српској мајци, у бронзи је урезано:

“Бдијући над колевкама,
бделе сте над судбином народа.”

Дародавац одлива у бронзи је Момчило Моша Тодоровић са породицом, а аутор рељефа Мирко Мркић Острошки.

Горан Лучић