• Причају да је једном, а било је то веома давно, некакав старац сиједе браде и бркова, путник неки и пророк, ишао Херцеговином и кад је сву обишао, сјео на оно велико камење крај главног друма да мало одмори, а то мјесто се и данас зове Почивала, па онда сазвао људе из околних села да им нешто важно каже. Искупио се ту грдан свијет, ко кад у то вријеме још није било телевизије ни оних што сваку вече на њој нешто саопштавају и обавјештавају народ о свему и свачему, па су људи били жељни приче и било каквог саопштења и поруке.

Фото: pixabay.com

Још је свијет пристизао пунећи пољану око Почивала, кад је старац устао и с муком се попео на онај највиши камен да би га сви добро видјели и чули. Није у њему, прича се и данас, било ни пола товара, па га је и најслабији повјетарац, само да је дунуо, могао збацити с онога великог камена на земљу.

Кад се попео, подигао је своју велику штапину и њоме, гледајући некуд у даљину, окружио изнад глава знатижељног и зачуђеног народа, а онда рекао:

-Видите ли, људи, ову камену земљу? Добро је погледајте и знајте да је пуна злата. Њега овдје има у изобиљу и на сваком кораку.

Чим је то изговорио, сишао је с камена, па кренуо у свом правцу и за својим послом, бијући оним великим чворноватим штапом о земљу, баш као да је печати за сва времена.

Зачуђени и изненађени свијет се размицао да му направи мјеста за пролаз.

Кренуо је према мору и убрзо нестао иза једног брежуљка гдје друм почиње да се руши наниже.

И тек кад је нестао, зачуђена и старчевом самом појавом опчињена свјетина, почела је да се комеша.

Сва је она пољана око Почивала пробрујала од њихових гласова. Кајали су се и једни другима приговарали што се нико не сјети да га приупита гдје је то злато о коме говори и како најлакше могу доћи до њега, али је за све било касно.

Тада је, прича се по нашим крајевима, започело трагање за златом о коме је говорио старац и не престаје све до данас.

Започела је херцеговачка златна грозница. Гдје све није тражено и шта све Херцеговци нису прекопали и превардали, па ништа. Од свега остало је на хиљаде прича о закопаном злату и на десетине хиљада жеља да се до њега дође.

На врху Видуше који се зове Мантокит, копали су људи данима јер је наводно старац, кад је изрицао оне своје чувене ријечи о земљи пуној злата, погледао баш у том правцу и ту мало засијекао штапом као да означава златно мјесто. Ту се, док је копање трајало, стражарило и ноћу, све се бојећи да ко по мраку не дође и покупи злато које им је било надохват руку и до чијег открића је требало само три пута ударити крампом. То је трајало цијелу једну јесен, а одустали су тек са првим снијегом.  Можда би копали и даље да их зима и оштри сјеверац нису отјерали кућама. А сјеверац нигдје није тако оштар и хладан као на врху Видуше.

Послије су копачи годинама проклињали зиму и сјеверац, тврдећи да би сигурно пронашли злато да је лијепо вријеме потрајало, при том не хајући за тврдње паметних људи да ту, сем голог камена, нити је кад што било нити ће бити.  Врх се не би ни звао Мантокит да на њему има што друго. Манита кита и ништа више.

Злато  је тражено и на брду Стражевица изнад Берковића, на чијем скоро самом врху, гле чуда, има извор који никад не пресушује. Извор у каменој и безводној Херцеговини, и то још на самом врху брда. И он је некакав божји знак да ту заиста има нешто. А према давној причи ту, осим извора, постоји закопана и кемењем и пијеском затрпана црква и уз њу два велика казана, један пун злата а други меса од бика које је данас исто онакво као и онога дана кад је закопано.

И тако, договоре се људи и организују, па крену на Стражевицу да откопавају цркву и она два казана, вјероватно понајвише мислећи и рачунајући на онај са златом. Али, први пут, ударе громови и муње из ведра неба, па се копачи разбјеже да не изгину.

Другом приликом, удари такав вјетар који би их, да прије нису побјегли, одозго са оног врха све побацао у Дабарско поље. Вјетар је био толико снажан да је сву пшеницу, која је била управо зрела, истресао из класа на њиву. Кад су поново, по трећи пут, пошли да откопавају врх Стражевице, ударио је грдни град. Од тада, више не намјеравају да прекопавају тражећи цркву и оне казане крај ње. Чекају да и за то дође вријеме.

Злато је тражено и на Страчу изнад Требиња, гдје је било аустријско утврђење, са стотинама просторија и подземних тунела које још нико све није обишао.

Тражено је на Клобуку, на Качњу изнад Фатничког поља, по невесињским и гатачким лединама и брежинама, на ободу Љубињског поља, најпослије и у Звијерини и Трновици, о којима и сама њихова имена све казују.

Десетак година по Првом свјетском рату, ту у једном херцеговачком селу, један наш Херцеговац копао је цијеле двије године, по жеженом сунцу и мразу, киши и снијегу, вјетру и помјету, тражећи закопано злато. Наводно, гатала му некаква Циганка да има закопан ћуп са златом у неким гомилама, тачно хиљаду метара изнад његове куће. Одмах се прихватио крампе, лопате и ћускије, па почео да копа прије него ко други уграби и пронађе злато. Био је толико загризао да кући на ручак није долазио, него би понио нешто за ужину и жбан воде, па копао, копао, копао…

Укућани су га најприје убјеђивали и савјетовали, потом се љутили на њега и ружили га, али све узалуд. Долазили су људи и из села да га убјеђују, па ни то није помогло. На крају је постао предмет спрдње и општег исмијавања.

Намјерно би наишли људи на те гомиле гдје је копао, као бајаги случајно их нанио пут, па се зауставили и питали га:

-Има ли што, болан?

Не престајући ни за тренутак с послом, одговорио би им увијек на исти начин.

-Биће неки калијеж. Наће се.

Након пуне двије године тешког и узалудног рада, мануо се ћорава посла.

И тек је тада постао предмет спрдње и исмијавања и ушао у херцеговачку причу. Тако му се име и данас помиње, а да није копао тражећи злато, нико више не би знао ни да је постојао. А оне прекопане гомиле, величине фудбалског игралишта, зову се и сад његовим именом.

Најспослије, прије неколико година, проглашено је да, крај једне подзиде испред некадашњег билећког хотела „Требишњица“, постоји закопано злато. Новине су о томе писале. И долазили су некакви, доносили справе за откривање злата, копали… Али ни ту, једнако као ни на осталим мјестима, колико се зна, није нађено ништа.

Одакле злато у земљи која је одувијек обиловала једино каменом. „Откуд благо који хљеба нема“.

И тако се чека да се поново појави онај старац сиједе браде и бркова, са почетка ове приче, и каже све везано за херцеговачко злато. Да нам свима лијепо објасни како Херцеговина заиста јесте златна и препуна злата, јер да није тако не би је додијелили Светом Сави. Да није златна и од злата не би, гладна, гола и боса, ни опстала и остала вијековима ту гдје и јесте. И да лијепо каже да оно овдје није у земљи него на земљи.

И зато, дођите у Херцеговину са свих страна свијета и пронађите злато, не ријући по посној земљи, не прекопавајући камене гомиле, не рушећи и разваљујући старе и нахерене дуварине и не завлачећи се у јаметине и пећине.

Златну жицу овдје можете пронаћи једино у људима, не свима наравно, али је још има у доста њих, и то на више мјеста и више начина.

Пронаћете је и у бистром херцеговачком небу и сунцу, кога овдје има у изобиљу, у незагађеним водама Требишњице и Билећког језера, у гатачким хладним изворима, у ширини Невесињског и Дабарског поља, у чистоти и љепоти језика, у причи херцеговачкој…

Све је то Херцеговина, све је то тако златно, само што то није лако запазити, поготово нама Херцеговцима којима је све свакодневно на дохват руке.

Аутор: Шћепан Алексић
Извор: Глас Требиња, број 1.115