Зашто је Јован Дучић приступну академску бесједу посветио Иву Војновићу?

  • Јован Дучић, тај амбициозни Требињац, српски и југословенски песник, књижевник и дипломата, песник љубави и природе, увек одан своме родољубљу, због поштовања и значаја рада и дела постао је 1924. године дописни члан Српске краљевске академије.

Иво Војновић и Јован Дучић

Његова појава у српском књижевном, културном и дипломатском раду и животу  била је од изузетног значаја. У току своје каријере непрестано се усавршавао и развијао.  Тежио је увек савршенству и дубокој мисаоности. Кроз своје књижевно деле показао је сву језгровитост и лепоту језичког израза. Био је опседнут светом и његовим умним људима.

Уважавајући величину имена и дела Српска краљевска академија изабрала је 16. фербуара1931. године Јована Дучића за члана Академије.

Због заузетости и дипломатских послова Јован Дучић је тек 7. марта 1939. године у препуној сали Коларчевог народног универзитета, уз присуство великог броја званица, на свечаном скупу Српске краљевске академије одржао своју приступну академску беседу о песнику Иви Војновићу.

У својој беседи Дучић је, поред осталог, истакао да је Иво Војновић у току свог живота био највећа фигура свог родног Дубровника. Срастао је са својим градом који је био његово друго ја. Његова дела доказују да је по рођењу био Дубровчанин али по васпитању и свему другом да је био Европљанин.

За Војновића Дучић каже да је то највећи човек позоришта, пун емоције и да у свеме што је написао има пуно лирике.  Носећи у себи дух предака Војновић је испевао “Смрт Мајке Југовића“ и “Лазарево Васкрсење“. Осврнувши се на дело “Дубровачка трилогија“ Дучић наглашава да је то дело из Војновићеве младости и да  је остало као најбоље његово дело  у коме је описао пропаст Дубровачке републике.

За смрт и одлазак с овог света Дучић за Ива Војновића говори да је отишао као последњи песник свога града и да је легао међу некадашње госпаре, гледајући за собом са горчином а испред себе са ужасом.  Пропаст Дубровачке републике није дошла услед пропасти дубровачког друштва, него се десило обрнуто, истакао је Дучић.  Нагласивши у свом обраћању да се нестанак једног града и једног песника десио у жалосном грчу, у тренутку када су антисрпски Хрвати у Дубровнику уништили све што је имало ознаку српства. Па тако напомиње да велике ствари и велики људи треба да умру у прави час.

Говорећи надахнуто о делу Ива Војновића Јован Дучић је на крају свог излагања доживе праве овације препуне сале.

На завршетку свечаности обратио се др Александар Белић председник Српске краљевске академије који је на основу члана 14 Закона о Академији увео Јована Дучића у сва права правог члана Академије.  Те вечери др Белић је обавестио јавност да је књижевник Иво Андрић изабран за редовног члана а књижевница Исидора Секулић за дописног члана Академије.

Нажалост, ова приступна беседа Јована Дучића није штампана, па о њој и о самом догађају сада можемо нешто више сазнати из дневних новина “Политика“ и “Време“ из матра 1939. године.

Зашто је Јован Дучић за своју академску приступну беседу баш изабрао да говори о Ивану Војновићу-Иву (Дубровник 9.10.1857– Београд 30.08.1929.) о српском књижевнику, правнику, драматургу Хрватског казалишта, дубровачком писцу и члану Српске краљевске академије, можемо наћи одговор у Дучићевом запису о лику и делу Ива Војновића у његовој књизи “Моји сапутници“.

Дучић пише да је Иво Војновић у својим најбољим делима певао о Србима. Његово дело, то је носталгија за величином племићке прошлости, али је истовремено и најузбудљивија песма слободе и независности. Језик његове поезије био је језик којим се говорило у његовом граду, што најбоље показује колико је Дубровник био посебан и од свега другог одвојен. Дучић даље пише да је Иво био по реду последњи у великој галерији дубровачких књижевних ликова. Био је последњи писац средњовековног барокног Дубровника који је дошао да ожали и оплаче, а не да пробуди и обнови.  У свом запису о Иву Војновићу Дучић назначава Ивову судбину кад је за време Првог светског рата чамио у аустријској тамници под сумњом да је србијански револуционар.  Тешко нарушеног здравља, као последица тамничке тортуре, лечио се у Београду где је и умро 1929. године.

ФОТО: Трифко Ћоровић

Као што се зна, Иво Војновић потиче из познате српске православне породице Војновића за коју се сматра да је 1690. године из Попова Поља дошла у Херцег Нови. Сами ти Војновићи су сматрали себе да воде порекло од  српске властелинске породице Војновић-Алтомановић. Венецијанска република а касније и Хабзбуршка монархија дали су им право коришћења породичног грба који је био идентичан са грбом средњовековних Војновића. Имали су и право ношења титуле ужичких грофова јер је Ужице било седиште средњовековних Војновића.

Ивов отац Константин и стриц Ђорђе су уписом у католичку школу морали примити католичанство. Његов отац Константин је постао правник и универзитетски професор. Стриц Ђорђе Војновић се касније вратио у православље и био је председник општине Херцег Нови и један од вођа Српске странке у Далматинском сабору.

Млађи брат Ива Војновића др Лујо К. Војиновић (1864—1951) докторирао је права у Грацу, био је дубровачки адвокат. Постао је 1896. године секретар црногорског кнеза Николе, а затим министар правде Књажевине Црне Горе и опуномоћени посланик Црне Горе у Ватикану. Од 1904. до 1906. године био је  гувернер краљевића Александра Карађорђевића у Београду, на двору Петра I Карађорђевића.

Иво Војновић као ни Гундулић никада није певао о Хрватима нити су они себе ни свој град Дубровник звали хрватским.

 Припремио: Миливоје Мишо Рупић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар