СЈЕЋАЊЕ НА БОЖИДАРА М. ГЛОГОВЦА: Србин који је осигурао Пасош за Небо тиме што је био Човјек на Земљи

  • Навршава се годину дана од смрти нашег вољеног пјесника – Божидара М. Глоговца.

(фото: Трифко Ћоровић)

У историји српске поезије нарочито мјесто припада оним пјесницима које је сам народ препознао као своје и дао им за право да кажу нешто у његово име.
То су они пјесници прихваћени у широким народним масама и пјесници чији су стихови извирали из срца народног, и поново, као какав милосни звук, пречишћен снагом пјесничког талента, враћали натраг да напоје намучена српска срца. Такви су пјесници: Змај, Шантић, Десанка Максимовић, Добрица Ерић, Матија Бећковић. Премда су домети њихових пјесничких талената углавном различити, сви они су били и остали у најизузетнијем додиру са својим народом, као једини прави, једини потпуни и једини искрени глас својег народа у најтежим и најпреломнијим временима. Стога се они могу назвати народним пјесницима.
Таквим пјесницима, који израњају из надубљих осјећања сопственог народа, способним да опипају пулс народа и додирну срж његове осјећајности, припада и Божидар М. Глоговац.

Божидар М. Глоговац код бисте Алексе Шантића на Калемегдану (Фото: Трифко Ћоровић)

Док пишем ове ријечи поводом годишњице његове смрти, навире ми из сјећања слика нашег дружења и разговора испред Шантићевог споменика на Калемегдану, а поводом Алексиног 150. рођендана, када је овај харизматични и довитљиви пјесник Херцеговине говорио о Шантићу, и народски и философски, и као Херцеговац и као пјесник, урезујући, сваком ријечју, свој племенити лик у наше памћење.

Божо M. Глоговац је зрачио једном особитом, колико аутентичном, толико и ријетком, типично дучићевском, уљудношћу и патријархалном пристојноћу; са готово хеленским осјећањем мјере и смислом за одмјерени хумор. Oн је, не само као пријатељ, интелектуалац и мудри господин, него и као несвакидашњи чувар српске традиције и истинског народног духа, пред нашим очима био амбасадор српске традиције, дипломата херцеговства, аристократа херцеговачког духа, односно, да будем сасвим прецизан, личност са архетипским ликом мудрога старца.
Међутим, ни као старији господин, Божо Глоговац није био свакидашња личност у позним годинама, јер је његова необична виталност била саставни и неизоставни дио његовог пјесничког лика. Божо се потрудио да покаже роду и свијету како поезија поново може бити повијесно дјелатна, како нове генерације исувише урбаних, назадно модерних и скоро денационализованих младих Срба само праве вриједности, одржане у најљепшим просторима српске традиције, могу вратити на прави пут и како се, напокон, српска поезија, појављује као велика помоћница српскога народа: и као мелем и као штит.
Трибине, дружења, скупове и саборе херцеговачке и општесрпске на којима је учествовао – а свима је истовремено био драг и домаћин и гост – Божо је називао духовним мобама.
„Добродошли на још једну духовну мобу“, он би рекао, настављајући у духу изреченог. Дух мобе је дух доброчинства, а дух доброчинства је дух врлине.
У све саборе, Божо је уливао херцеговачки и општесрпски дух, чинећи духовно доброчинство, упућујући нас, заправо, да учествујемо у том доброчинству, у тој моби, као пријатељи и као браћа, као Херцеговци и као Срби. Божо је проживио тешка времена, осјетивши, на голој кожи, судбоносне печате српских сеоба и страдања, да би, под старе дане,, као добри стари господин широког осмијеха, племенитог погледа и изразито усправног држања, проговорио о српском народу, а нарочито о његовој мученичкој Херцеговини, стекавши, још за живота, као и његови славни претходници, Пасош за Небо.

Божов иконостас: Од гусала, књига до слика предака и потомака (Фото: Трифко Ћоровић)

У доба када смо Божу жељели додијелити Златну повељу Слободне Херцеговине за свеукупан допринос очувању најизузетнијих традиција српске Херцеговине, предухитрило нас је његово путовање на Небо. Међутим, сигурни смо да његовом Пасошу печати нијесу потребни. Божов Пасош за Небо је дипломатског карактера.
Божо нас је напустио као од народа опуномоћени амбасадор Херцеговине, као аристократ херцеговачког духа и наш велики заступник на Небу, које се обогатило душом једног честитог српског пјесника.
„Гробови наши бориће се с вама“ – шантићевски говоре гусле урезане на споменику Божидара М. Глоговца, по његовој личној жељи.
Са изразитим поносом се сјећамо нашег Божидара, Србина који је осигурао Пасош за Небо тиме што је био Човјек на Земљи.

И философ. И пјесник. И Херцеговац.

Вјечно ти је захвална твоја, СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА!

Раде Црногорац

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору
  1. Pingback: СЈЕЋАЊЕ НА БОЖИДАРА М. ГЛОГОВЦА: Србин који је осигурао Пасош за Небо тиме што је био Човјек на Земљи

Оставите коментар