• Нова књига Весне Капор „Небо, тако дубоко“ представљена је у свечаној сали Српске књижевне задруге, пише портал Космос. На промоцији су осим аутора говорили професор др Мило Ломпар, песник и уредник Драган Лакићевић и глумица Јована Стевић.

Поднаслов романа је Писма за Тару. Прича тече као испреплетени низ писама-сећања, слика, емоција упућених Тари Сеници, младој и прерано преминулој девојци.

Разговор о књизи започео је Драган Лакићевић, уз захвалност гостима и подсећање да СКЗ, као установа књиге и културе, овог пролећа обележава 130 година постојања.

„На столу је нова књига Весне Капор, штампана у 113. редовном колу СКЗ. Данас, после само 11 година од објављивања прве књиге Весне Капор, у библиотеци Плаво Коло, за коју је Иво Андрић рекао да је у његово време било теже ући него у Царство небеско. Весна Капор данас улази у то царство небеско и ми се томе посебно радујемо и делимо радост са свима вама“, рекао је песник.

Након увода, глумица Јована Стевић прочитала је одломак из књиге, чиме је ова прича, према речима писца, званично предата животу.

Пешчани сат сипи

„Заробио нас је овај век. Век морања. Проширио се космос људских сазнања, али одјек празнине путује с краја на крај света. Од толиких речи којима се може описати свет, и срце човеково, црвено као паприка, одабрали смо бесмислену, недовршену радњу: морам. Наше морање једе наш век. Кажете, имам два минута да беседим. О чему желим. О чему желим? Два минута, у космичким размерама, живот је једна звезде. И док упиремо поглед у њу, она можда, издише. И сија.“ 

Небо, тако дубоко

Професор Мило Ломпар рецезент кратког лирског романа „Небо, тако дубоко“ говорио је о делу из угла савремене књижевне критике и теорије,  препознајући и да је за аутора велики изазов био покушај да се пише о нечему што се речима не да описати. И да су такви изазови, као и комбинација сентименталних и патетичних елемената у савременој књижевности, врло озбиљни, али да писци ретко посежу за тим темама, јер дух времена тражи лакше и забавније садржаје. Указујући на то да наша епоха одјекује иронијом, цинизмом, чак и неком врстом постцинизма који би у оваквим темама били одлика недостатка укуса.

„Проза Весне Капор дотиче један од најдраматичнијих момената наше књижевности и дубоко погађа наш савремени тренутак. Реч је о томе да у највећем броју писама мајка пише ћерци која умире. Тај моменанат је далекосежан, јер он овој фрагментарности, овој расутости свести даје једну непрелазну тачку. Тиме се аутор суочио са прилично великим проблемом наше садашњице. Наша садашњица је битно фрагментаризовала човека, битно је раскинула његове друштвене и природне везе. И онда чињеница смрти има драматичан ефекат, утолико што она, указује на то да нема тог оквира у који бисте ви могли уклопити људску смрт. То је битно за епоху фрагментаризованог универзума у коме живимо. Јер у граничним ситуацијама људскога постојања, а смрт то јесте, видимо апсолутну самоћу људскога бића. Као што речима не можемо обухватити смрт, тако готово да не можемо комуницирати
ни са најближима“, рекао је проф. Ломпар.

Реч ауторке

За крај овог кратког представљања, аутор романа, Весна Капор, прочитала је још један одломак и обратила се присутнима.

– Нисам се надала да ћу написати овакву књигу и волела бих да она никада није написана. Али живот се састоји од губитака, а свака прича има свога писца. Човек снује, а Бог одређује, како каже наш народ. Десило се да је Тара Сеница, одједном, одлетела са земље. И ја сам почела да пишем ову књигу. И речи су вејале, да прафразирам Павића, речи су ме завејавале. Седела сам целу једну годину, писала и плакала. Лично искуство и емоција преточени су у књижевност; у једну димензију вечности  –  објаснила је Весна Капор.

Представљању књиге присуствовали су Тарини школски другови, пријатeљи и многи наши књижевници и професори.

Увод у прозу Весне Капор, као предговор причи, написала је Ана Гвозденовић.

Марија Петровић / Космос