• Питање језика у српској култури никада није било само лингвистичко, већ дубоко идентитетско и политичко. Од Вука Караџића и Ђуре Даничића, преко славеносрпских писаца и Српске православне цркве, до комунистичког преобликовања културне меморије, овај текст прати дуг и често прећуткиван сукоб између традиције и реформе. Аутор Саша Недељковић критички преиспитује победнике у историји српског језика и указује на оне који су систематски гурнути у заборав, постављајући кључно питање: шта је све изгубљено у име „поједностављења“ и ко је имао користи од таквих реформи?

У средњем веку, за Српску православну цркву постојала је искључиво светородна династија Немањића. О њима се писало, а њихова лоза представљана је и на фрескама у црквама. Оно што је постојало пре Немање није изазивало интересовање. Од прошлости пре Немањића опстао је једино култ Светог Јована Владимира. Извори за ранију историју Срба били су несигурни домаћи извори, попут Летописа попа Дукљанина, као и страни извори. О Србима је писано у две тадашње најмоћније европске силе – Франачкој и Византији.

Када су Турци освојили српске земље, наметали су покореном становништву схватање да је вера важнија од народности. У тадашњој Босни Турци католике нису питали за народност, већ искључиво за веру. Истицали су да су они латини, а не православци. Ипак, босански народ није заборавио своју народност и своју светлу прошлост (1). Становништво је поштовало Светог Саву без обзира на верску припадност. За време Краљевине СХС, односно Југославије, Свети Сава био је уведен као школска слава на целој територији државе.

Поводом обележавања 700 година од рођења Светог Саве, у часопису „Феријалац” објављена су два чланка: „Личност Светога Саве” др Јакше Херцега и „Путовање Св. Саве” Милије Станића. У свом тексту др Јакша Херцег је истицао да су, поред православних, Светог Саву поштовали и Турци и католици, чак и после спаљивања његових моштију од стране Синан-паше на Врачару. Наводио је да је и Мрнавић у свом животопису Светог Саве истицао супротан ефекат Синановог нечасног дела:

„Успомена на светог човјека (Саву) остала је и код Турака… и код шизматика… па и код наших католика… остало је оно исто поштовање, које је било и прије, и које су нарочито исказивали Илири својим ходочашћем.”

За Херцега то није била само прошлост, јер су, како је писао, „у неким нашим крајевима католици у литанијама зазивају у помоћ и Светог Саву” (2).

У Дубровнику је Свети Сава прослављан још у време аустријске власти. Српски лист „Дубровник” је поводом светосавске прославе писао:

„У Дубровнику је увијек био обичај да и православци и католици, нарочито омладина, прославе тај дан заједнички. И то је било под Аустријом, која је зна се са каквом ‘симпатијом’ гледала на те манифестације; али их ипак није никад забрањивала. Од ослобођења, невјероватно али истинито, католичкој школској омладини забрањује се присуствовање прослави Св. Саве…” (3).

Дубровачко Српско певачко друштво „Слога” сваке године је прослављало своју славу – Светог Саву. План прославе објављен је 1939. године у листу „Дубровник”. У цркви је мешовити хор „Слоге” извео Чајковскову литургију, док је у друштвеним просторијама, у присуству чланова и њихових породица, представника власти и корпорација, сечен славски колач уз пригодан програм. Увече је одржаван свечани светосавски бал са концертом у хотелу „Империјал”. Формиран је и посебан одбор дубровачке омладине који се старао о успеху светосавске забаве (4).

Савез сокола учествовао је 1935. године у прослави 700-годишњице од смрти Светог Саве. На предлог Савезног просветног одбора, Извршни одбор Савеза сокола Краљевине Југославије одлучио је 22. марта 1935. године да соколи у свим својим јединицама обележе успомену на личност и рад Растка Немањића – Светог Саве. У саопштењу Извршног одбора истакнуто је да Соколство жели да нагласи родољубиву и државотворну мисију Светог Саве, који је оснивањем самосталне националне цркве поставио темеље државне самосталности средњовековне Немањићке државе (5).

Поводом двестагодишњице рођења Ђуре Даничића, српске установе у Новом Саду, Бањалуци и Београду су 2025. године приредиле изложбе посвећене Даничићу, на којима су истакнуте његове заслуге за српски народ. У Београду су изложбе најпре биле постављене у Народној библиотеци Србије, а потом и у Галерији Српске академије наука и уметности. На изложби у Галерији истакнут је наслов „Верност језику“. У уводном тексту изложбе наведено је да је језик основ идентитета једног народа и да је Даничић, својом борбом за језик, водио борбу за идентитет. Поставља се, међутим, питање – идентитет ког народа.

Вук Караџић и Ђура Даничић потписали су Књижевни договор у Бечу, у коме се српски језик нигде експлицитно не помиње. Даничић је касније радио у Загребу на Рјечнику хрватскога или српског језика. На тај начин су и Вук и Даничић, свесно или несвесно, допринели хрватском присвајању српског језика. Хрватска страна је истовремено покушавала да присвоји и дубровачку књижевност, представљајући је као своју. На то је реаговао Србин католик из Дубровника Медо Пуцић, који је записао:
„…примили српски језик као свој званичан, српску литературу као своју рођену, обележавајући их само хрватским именом” (6).

После српских сеоба преко Саве и Дунава крајем XVII века, досељени православни Срби настојали су да по сваку цену очувају свој идентитет, истовремено се прилагођавајући новој средини. Како Српска православна црква, тако и племство и трговци, ситним али упорним радом настојали су да у новој средини створе сопствени слој интелигенције. Уз почетну помоћ Русије, међу Србе су доспеле руске књиге. У страху од унијатске литературе, Црква је одлучила да прихвати књиге писане руском редакцијом старословенског језика.

Поред српске и руске редакције старословенског језика, писало се и на народном српском језику. Тако је Гаврил Стефановић Венцловић писао и старословенским и српским језиком, а своје беседе ширим народним слојевима говорио је на српском. Захарија Орфелин је научна дела писао руском редакцијом црквенословенског језика, а популарна дела на народном језику. Пето издање његове књиге Искусни подрумар на српском језику штампано је још 1885. године (7).

У Славено-српском магазину први пут је јасно истакнуто начело да књиге треба писати народним језиком (8). У том часопису међу Србима се први пут развија идеја световне културе доступне свим сталежима, као и потреба писања на народном језику. То је уједно и прва српска књига штампана грађанским, а не црквеним словима. Касније је Доситеј Обрадовић продро са овом идејом и постао оснивач новог књижевног и духовног живота (9).

Светосавска приредба у Подравској Слатини 1935. години

Хабзбуршке власти су покушале да Србима административним путем наметну икавску варијанту народног језика и латиницу. Српска средина је успела да одбије тај притисак и да очува и ћирилицу и свој језик. Ипак, аустријска бирократија није одустајала. Цензор Јернеј Копитар настојао је да језик српског народа сведе на ниво тадашњег сељачког језика Словенаца и Словака, како Срби не би били народ, већ, како ће касније рећи Туђман, „пучанство“.

Копитар је настојао да пронађе Србе који би тај посао обавили сами, уз његову подршку, и у том контексту ступио је у контакт са Вуком Караџићем. Вук је прихватио тезе немачких романтичара да је основ једног народа у његовим обичајима и да језик треба тражити у селима удаљеним од градова, где је наводно најчистије очуван. За разлику од немачких романтичара, који нису одбацили свој дотадашњи књижевни језик, Вук је одлучио да ту идеју доследно спроведе и од ње није одустајао.

С друге стране, Српска православна црква настојала је да очува континуитет српске државности и културне баштине. За Цркву је старословенски језик био саставни део идентитета православних Срба и није могао бити одбачен без слабљења националне свести и без опасности од утапања расејаног народа међу туђе вере. У тој борби, међутим, победиле су Вукове присталице.

Упркос тадашњем либералном начелу да треба уважавати ставове противника, вуковски филолози су настојали да славеносрпску књижевност потпуно избришу из колективног памћења српског народа. О тим писцима нису писали, рачунајући на правило „далеко од очију, далеко од срца“. Након победе вуковске школе шездесетих година XIX века, једини писац који је настављао старе традиције био је Јаков Игњатовић. У његово време стварао је и Ђорђе Марковић Кодер, али је био игнорисан од стране филолошке критике и готово у потпуности необјављиван.

Текстови писаца „славеносрпштине“ више нису штампани, а и Јован Стерија Поповић био је дуго занемариван. У то време два најзначајнија писца били су Његош и Стерија. Његош је писао славеносрпском ортографијом, али је од Вука преузео слова ђ, ћ и џ (10). Није се одрекао славенизама, те се може рећи да је писао у традицији славеносрпске књижевности, уз извесне утицаје Вукове реформе. Иако није полемисао са Вуком, прагматичне присталице Вука су Горски вијенац прогласиле делом које је наводно допринело победи Вукове језичке реформе. Иако су Стеријина дела извођена на сценама, филолошка критика о њему готово да није писала (11).

Вуковци су игнорисали и Ђорђа Марковића Кодера, између осталог и због тога што је стварао нове речи. Насупрот томе, о Кодеру су писали соколски историчари, пре свега у контексту његовог рада на развоју гимнастике у Србији. Према доступној литератури, његов књижевни рад помињан је тек 1907. и 1925. године (12).

Након смрти Јакова Игњатовића, филолошка критика је и њега готово потпуно игнорисала. Његов заборав спречила је Српска књижевна задруга, основана 22. марта 1892. године у Београду. Задруга је имала за циљ ширење књиге у српском народу и обухватање свих његових делова. Тежила је да окупи српске писце из свих српских крајева и да тиме духовно повеже српски народ. У том духу, настојала је да штампа и заслужне писце које је званична књижевна критика занемаривала. Већ у свом првом колу 1892. године објавила је „Даворије” Јована Стерије Поповића.

Напорима Вукових присталица српски језик је сведен на језик сеоске средине, иако нису успели да из њега у потпуности избаце словенске речи. Док је српски језик у време османске власти био један од дипломатских језика Османског царства, у периоду непосредно после Вукове реформе постао је језик села.

Сачуван је и арапско-персијско-грчко-српски уџбеник конверзације, настао на Порти у Цариграду у XV веку. Реч је о два рукописа која су чувана у библиотеци музеја Аја Софије у Истанбулу. У једном је заступљен штокавско-ијекавски, а у другом штокавско-екавски говор (13). Насупрот словенским речима, филолозима нису сметале турске и немачке речи које су се одомаћиле у српском језику.

За разлику од Срба, Руси су своје речнике руске редакције црквенословенског језика временом попуњавали руским речима, пошто је црквенословенски био мртав језик. Тако су ти речници постепено постајали речници руског језика, на којима је заснована руска књижевност. Као пример руског схватања језика може се навести Фјодор Достојевски, који је сматрао да богат и гибак језик омогућава и развој богатијег и флексибилнијег мишљења. Наводио је пример да један француски берберин у Петрограду боље може да се изрази него Рус који је одрастао уз париску гувернанту (14).

После комунистичког преузимања власти, сва друштва грађанске класе, као и сама грађанска класа, били су потиснути из колективног памћења. Многи писци проглашени су за комунисте „мртвим песницима“. Тако је и на велики број славеносрпских писаца пао вео заборава. Од грађанских удружења, једино су Соколи остали присутни у јавном сећању, иако су комунисти уместо њих основали СТВ „Партизан“.

Касније је обновљен рад Удружења добровољаца и оживљено сећање на Привредник. Од писаца у емиграцији, комунистичке власти су настојале да врате Милоша Црњанског, иако је у међуратном периоду критиковао „напредну литературу“, уређивао часопис „Идеје”, који су комунисти прогласили фашистичким, и остао у емиграцији као један од њених најзначајнијих представника. У томе су на крају и успели.

Комунистички идентитет је био заснован на народноослободилачкој борби и револуцији у Другом светском рату, што је пропагирано кроз филмове, књиге и стрипове. Истовремено су игнорисане борбе Југословенске војске у отаџбини и у иностранству. Додатно, идентитет је грађен на убрзаној индустријализацији, несврстаности и радним акцијама. Са појавом нових генерација, које су критички преиспитивале резултате тог развоја, та пропаганда је почела да слаби.

Славеносрпски писци остали су под велом заборава све до појаве књиге Меше Селимовића „За и против Вука” из 1967. године. Селимовић је сматрао да је, поред вуковске језичке струје, постојала и друга, погоднија за изражавање сложених мисли и апстракција, чији су носиоци били Венцловић, Сима Милутиновић Сарајлија и Његош. Иако је имао уговор са издавачима, у Титовој Југославији нису желели да објаве такво дело. Књигу је на крају објавила Матица српска (15).

Тек након увођења вишепартијског система 1992. године започело је штампање забрањиваних писаца, као и обнова раније укиданих удружења, попут Кола српских сестара, Сокола и Привредника.

Може се закључити да се идентитет једног народа заснива на очувању традиције и њених вредности кроз време. У историји српског народа постојали су периоди у којима се чинило да историја почиње од победника који су је писали, али су неке традиције биле довољно снажне да опстану. Историја показује да је сећање на истакнуте личности и покрете често надживљавало промене власти и избегавало заборав. На том сећању почива идентитет српског народа, коме треба приступати критички, а не апологетски.

Комунистичке власти су током свог трајања величале устанке и побуне, али су истовремено одбацивале њихове духовне корене, попут Светог Саве. Иако је Српска православна црква очувала српску народност кроз историју, Срби католици и Срби муслимани су се, без обзира на веру, сматрали делом српског народа.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије