ПРИДВОРАЧКА ЈАМА – Неморално, безочно и дрско је да се насљедници злочиначке комунистичке идеологије појављују на поменима српским жртвама

  • Мјесец јун, у српском народу, обиљежава се као мјесец страдања српског народа у Другом свјетском рату, посебно у крајевима западно од ријеке Дрине.

Тада се сјећамо невиних српских жртава које су на монструозне начине убиле усташе (Хрвати и муслимани), често комшије убијених Срба, па чак и њихова родбина. Убијени Срби били су обични људи, цивили. Важно је напоменути да у том периоду на простору јужне Херцеговине нису постојале организоване војне јединице четника (ЈВуО), као ни партизана.

Срби убијени 1941. године нису били припадници ниједне војске

Прве партизанске јединице формирају се крајем 1941. године, док се ЈВУО формира у љето 1942. године, послије партизанских злочина над Србима Херцеговине, почињених од октобра 1941. до априла 1942. године, и послије протјеривања партизана из Херцеговине. Убијени Срби стога нису били припадници било које војне формације, јер у вријеме њиховог убиства, маја и јуна 1941. године, такве војне формације нису ни постојале.

Жртве су по нацији били Срби, по вјероисповјести православни хришћани. То је убицама био и једини разлог за њихово убијање на простору Хрватске, БиХ и шире. Послије монструозних убистава православних Срба које су починиле усташе током Другог свјетског рата, комунистичке власти послије рата забрањују помињање српских жртава и обиљежавање ових стратишта, поготово не као мјеста гдје су убијани Срби.

Мјеста усташких злочина нису обиљежена

Мјеста монструозних усташких злочина или нису обиљежавана или су у крајњем случају обиљежена као мјеста гдје су убијене “жртве фашистичког терора” или “припадници НОР-а” што представља безочну лаж и чиме се комунистичке власти стављају у службу злочина, скривајући праву истину о страдању Српског народа. Прикривајући усташки злочин над православним Србима, комунистичке власти покушале су да “граде свијетлу будућност у братству и јединству” управо са српским злочинцима.

Ипак, све што је створено на лажи, заблудама, и терору не траје заувијек… тако је завршила и “Титова комунистичка Југославија” распадајући се у крвавом грађанском рату, који није инициран од стране српског народа, напротив.

Исти непријатељ се поново дефинисао, како у Првом и Другом свјетском рату, тако и у Одбрамбено – отаџбинском рату. Скоро да се ништа није промијенило, осим што су 1991. године, Срби били сложнији и јединственији него раније.

Зато се нису ни поновила велика страдања српског народа као у вријеме Првог и Другог свјетског рата. У том периоду нестало је “Титове комунистичке Југославије” лажног “братства и јединства југословенских народа” као и свих заблуда и лажи које су комунисти наметали током више деценија своје власти.

И данас се промовише превазиђена и погубна идеологија

Нажалост, и данас смо свједоци да има оних који, игноришући српско јединство створено у Одбрамбено – отаџбинском рату, као и невине жртве српског народа из времена Првог и Другог свјетског рата, покушавају због личних убјеђења и интереса неколицине појединаца, да поново намећу требињским Србима сулуде и пропале идеје комунизма и сличне заблуде које су превазиђене последњим Одбрамбено – отаџбинским ратом и слогом српског народа, која је у њему створена. Парламентарна скупштина Савјета Европе донијела је 2006. године резолуцију 1481. о међународној осуди злочина тоталитарних комунистичких режима. Све будуће чланице Европске уније морају да усвоје ову резолуцију.

Резолуцију је усвојила и руска државна Дума, и скупштина Србије. Једино се код нас, изгледа, још настоје промовисати идеологије које је историја одбацила као погрешне и које су осуђене и оправдано пале у заборав. Потомци оних који су издали земљу у Априлском рату 1941. и који су терористички, током цијелог рата, разбијали међународно признату државу – Краљевину Југославију и њену војску, данас отворено разбијају српско јединство стечено крвљу током одбране српског народа у Одбрамбено – отаџбинском рату 1991 – 1995.

Свједоци смо и ових јунских дана, када обиљежавамо злочин геноцида над православним Србима у граду Требињу, на Придворачкој јами, на јамама Попова поља, да се на овим светим српским мјестима појављују и они, који због својих личних интереса и својих сулудих убјеђења покушавају да намећу као традицију историјски превазиђене и сулуде идеје комунизма.

Насљедницима злочиначке комунистичке идеологије није мјесто на поменима српским жртвама

Сматрамо да је њихово присуство на мјестима гдје је почињен геноцид над српским православним народом – цивилима неморално, безочно и дрско, јер својим присуством вријеђају српске жртве. Ово кажемо зато што су и комунисти у Другом свјетском рату директно учествовали у убијању православних Срба, а послије рата, смишљено и терором прикривали злочин геноцида над српским народом требињског краја и Херцеговине, бетонирањем херцеговачких јама, у којима су усташе звјерски мучиле, и бацајући у јаме убиле више хиљада херцеговачких Срба.

Најистакнутији комунистички руководиоци, који су и сами окрвавили своје руке српском крвљу, директно су утицали да се обуставе кривични процеси на комунистичким послијератним судовима против усташких зликоваца, чиме су омогућили да усташки злочинци остану некажњени. Из потресних говора госпође Слободанке Шкоро – Тановић на парастосима убијеним Србима на Придворачкој јами, сваке године сазнајемо невјероватне чињенице о усташким злочинцима, али и о комунистима који више од пола вијека прикривају овај злочин.

Што усташе нису успјеле, довршили су комунисти

Тако сазнајемо да је Србин Васо Поповчевић побјегао усташама са Придворачке јаме. Није прошло пуно времена у његову кућу долазе партизани, на челу са Мићом Алексићем (дјед квази – “хероја” Срђана Алексића) а које шаљу Сава Ковачевић и Владо Шегрт.

Они хапсе Васа Поповчевића, одводе га у партизански штаб у Ластви и тамо,као и бројне истакнуте Србе свирепо убијају. Што усташе нису успјеле, довршили су комунисти у Ластви… Лични возач Влада Шегрта је усташа Мустафа Капетановић “Барон”, који је јуна 1941. одвео тројицу Срба из Ластве на Придворачку јаму гдје су и убијени.

Један од њих био је Јаков Миљановић, чију је жену и двије кћерке, Владо Шегрт протјерао у Београд, одузео им сву имовину, а у њиховој породичној кући – ресторану са својим возачем – усташом, има посебан сепаре за личне баханалије. Таквих примјера је много. Убице као и они који су прикривали њихове злочине, не заслужују ни да се помену, а не да се и у наше вријеме лажно представљају као заслужни “хероји”.

Они који то покушавају треба да знају да је истина другачија, и да свакако није оно што је писано у књигама из комунистичког времена. Ни један разуман човјек, Србин, свјестан свега што нам се десило у 20. вијеку неће прихватити ове подвале и лажно претварање и сажаљење над српским жртвама, од стране оних који и данас покушавају да повампире ту, по српски народ трагичну, комунистичку идеологију.

Будућа српска покољења треба да одрастају на истини, а не на лажима и превазиђеним злочиначким идеологијама које је свак разуман у свијету већ осудио.
Стога, онима који данас и поред нових историјских сазнања и истине која је ипак, изашла на свјетло дана, намећу лажну слику благостања из времена комунизма и истичу злочиначку комунистичку идеологију по Србе крвавог Броза, на овом с овом српском мучилишту и оваквим светим мјестима гдје је страдао српски православни народ, свакако није мјесто.

Милан Путица

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар