• Сваки изборни процес од 2006. избаци по једног кандидата који би да „буде трећи пут између екстремних полова“ те да „споји и помири две цјелине у Црној Гори“.  Даћу пет имена која су наступила са том причом.

Пише: Сретен Ћеранић

Први је Небојша Медојевић, који се данас налази – као камен – на леђима Нове српске демократије и Демократске народне партије. Тај човек је, заједно са својом пратњом, успио да узме завидан број српских гласова и да – захваливш њима – изгласа Устав који је формално уобличио антисрпску бит црногорског сецесионизма. Небојша се накнадно, бар нам остаје да се надамо, за то чињење покајао; што и даље није оправдање за његово деценијско дебљање на српским гласовима.

Други је био Дарко Пајовић. Несумњиво човек који је имао најбоље име од свих осталих.

Дугогодишњи еколошки активиста и ембриолог чијом заслугом су се многи црногорски парови остварили као родитељи. Такав је, неколико мјесеци пред изборе, направио своју Позитивну и ушао у парламент. Тамо је финих 3 године глумио опозицију, гађајући се камењем ка свом одбронику Драгу Ђуровићу који је предао Никшић. И на првом великом искушењу – подржао је ДПС и тако угурао Црну Гору у Пакт.

У то вријеме се развијају двије странке, које се после избора 2016. стапају у коалицију „За 21. вијек“.

УРА Дритана Абазовића, директно произашла из Позитивне, и Демократе Алексе Бечића одбацају „национализам“ и славе „грађанску слободу“, наступајући у кампањама декларативно против ДПС и суштински против ДФ-а.

После распада коалиције, на парламентарним изборима, учествовали су у смјени ДПС-а и наизглед се не могу изједначити са Позитивном. Али наизглед.

Суштина ДПС-ове клептократије није у институцијама које су покривали, него у читавом процесу који су радили. Они су се придружили међународним околностима у рату против „балканских Њемаца“ (у смислу нацизма за који Србе оптужује ткз. колективни Запад), спровели невиђене репресије против српског културног наслеђа.

Небојша Медојевић је дао допринос, у име нације, да ДПС започне, а Позитивна да црногорска етнократија већ заокружи монолит уласком у Пакт и тако трајно онемогуће било какво преиспитивање антидемократског референдума, угуравши Црну Гору у НАТО.

После промјена 2020, у шизми (номиналних) српских захтјева против дуализма Здравка Кривокапића, ниједан од њих није подржао коалиционе партнере из ДФ-а већ су заједно обесмислили вишедеценијску борбу српског народа.

Алекса Бечић и Дритан Абазовић су, као Дарко Пајовић, између нас и ДПС одабрали програм другопоменутих у покушају да преузму њихове полуге моћи. Легализовали су и сарадњу са том кликом која би, да није било дјеловања тих елемената, била изопштена у политичком животу док се не подвргне детаљном процесу денацификације.

Но, заједничко за све наведене јесте да су доживјели или доживљавају пропаст, и да су иза њих наступили „неки нови клинци“, на крилима истих српских гласова. Ко је пажљиво читао, видио је да сам најавио пет, а набројао четири покрета.

Пети је Европа Сад, који има најозбиљније пројекције и споља и изнутра да замијени ДПС. За разлику од конкурената, иза њега стоји конкретан социјални програм, а испред њега нема ДФ-а. Они су, за сад, последњи релевантан наследник Пајовића и најозбиљнији противник српском интегрализму; те, ако се он побиједи, велика је шанса да ће се побиједити сви Спајовићи који одржавају статус кво у најважнијој – идентитетској – сфери црногорске политике.