ШЕМАТИЗАМ ХЕРЦЕГОВАЧКО-ЗАХУМСКЕ МИТРОПОЛИЈЕ ИЗ 1900. ГОДИНЕ

  • Митрополит херцеговачко-захумски Серафим Перовић (1827. Горица код Требиња – 1903. Мостар) поред плодотворне архијерејске службе био је оснивач школа и члан многих просветних, културних и хуманитарних установа и друштава. Као добар духовник, старао се за добро, слободу и напредак српске православне цркве и свог народа.

Митрополит херцеговачко-захумски Серафим Перовић

Носио је златни напрсни крст којим га је одликовао руски цар Александар II Николајевич.

Био је редовни члан “Матице Српске“ у Новом Саду, оснивач и члан “Друштва Свети Сава“ у Београду, члан и добротвор `Српске Књижевне Задруге“ у Београду, члан фондова српко-православних школа у Мостару, Требињу, Невесињу и Љубушком, члан српско-православних певачких друштава у Мостару, Невесињу, Требињу, Фочи и Бањалуци. Трудио се да и на просветно-културном пољу да допринос образовању и уздизању свести српског народа за време турске и аустроугарске окупације Босне и Херцеговине.

Заједно са Јованом Муцовићем, секретаром митрополије, прикупио је грађу и објавио књигу “Српско православна херцеговачко-захумска митрополија при крају 1900. године“.

Књига је објављена 1901. године у Мостару. Књига представља шематизам митрополије у једном одређеном времену и под одређеним историјским приликама.

Претходни шематизам ове митрополије објављен је 1890. године. Материјал за књигу прикупљен је с више страна, од свих актера живота у Митрополији. Било да се тичу црквених одлука, просвете, српских школа, управе митрополије, статута културних удружења, разних наредби и одлука Високе Земаљске Владе у Босни и Херцеговини, до табеларних статистичких података по многим питања у свих осам протопрезвитерата у митрополији. И поред неадекватно вођених књига и евиденције обухваћена су сва важнија документа из архиве митрополије.

Књига се састоји од седам целина. Као део увода уз тада неизбежне записе књижевника, историчара и архимандрита Илариона Руварца дат је приказ његовог дела “О хумским епископима и херцеговачким митрополитима“. Била је то прилика да се читаоци упознајау са историјским чињеницама дугог периода постојања православне цркве и митрополије, њене историје и о људима који су се налазили на њеном челу.

Јован Муцовић и Серафим Перовић наводе да у састав митрополије херцеговачко-захумске спадају котари: мостарски, љубушки, столачки, љубињски, требињски, билећки, гатачки, невесињски, коњички, фочански, чајнички и Жупањац. Фочански и чајнички су из окружја сарајевског а Жупањац из окружја травничког округа.

Од 1894. године из митрополије су пљеваљски и пријепољски котари припојени рашко-призренској митрополији, а 1897. године Рудо сарајевској.

По државном попису народа од 1895. године у Босни и Херцеговини у местима која су те 1900. године потпадала под ову митрополију било је православних 91.509, римокатолика 104.988 и 91.653 мухамеданца.

Већ 1900. године у митрополији је било 100.643 православне душе. Мушких 51.049 а женских 49.594. По броју православних требињски протопресвитерат је био највећи са 16.804 душе. У столачком и требињском крају жене су биле у већини. Те 1900. године у православним породицама рођено је 3.797 а умрло 2.011.

Црква Светог Василија у Мишљену

Митрополија је имала 54 парохије са 13.297 православних домова. Постојало је 140 цркава и три капеле. Многе су од њих биле прилично трошне. Највише цркви је било у требињском крају 56 и једна капела, затим у билећком крају 22 цркве и једна капела и у столачком 22 цркве. Најмање  је било у фочанском и чајничком крају свега по 4 цркве.

Највећа и најлепша црква била је у Мостару. У Требињу је 1887. године отпочела градња нове цркве.

Живи манастири су били Добрићево, Дужи, Житомислић и Завала. Манастири су имали своја имања и своје фондове. Братсво су чинили углавном они који су водили порекло из тежачких породица. У њима су била и два јеромонаха који су завршили Богословију у Карловцима и Београду. Свештенство митрополије највише се школовало у Богословији у Рељеву.

Зграда некадашње Богословије у Рељеву (Фото: By Andrija1234567 – vlastito djelo, GFDL, https://bs.wikipedia.org/w/index.php?curid=456833)

Из ове митрополије 1990. године било је 6 питомаца на III и IV години Богословије, а радила су и два наставника из ове митрополије. У књизи се наводи да се у овом периоду одлуком Земаљске Владе радило на томе да се Богословија из Рељева пребаци у Сарајево. Сваки манастир сем Добрићева имао је своју школу. Учитељи су од државе добијали хонораре за катихизију у основним школама.

У митрополији је било 16 српских православних школа са 1.172 ученика. Комуналних – државних школа било је 44 са 1.417 православних ученика.

По градским парохијама постојале су црквене општине, а по сеоским туторства. Црквене општине су деловале по својим статутима. Тако је мостарска црквена општина израдила 1888. године свој статут којег су државне власти одобриле тек 1893. године.  Статут и Правилник мостарске црквене општине дат је у прилогу књиге. И црквене општине Требиња, Билеће, Гацка, Невесиња, Коњица и Чајнича су 1896. године донеле своје статуте и правилнике. И статут Српске православне црквене школске општине у Требињу дат је у прилогу књиге.

 

У књизи су наведене генералије већине свештенства митрополије што је од историјског значаја.

У Херцеговачко-захумској Митрополији је почетком двадесетог вијека у 13.297 православних домова живјело је 100.643 православних душа

О управи митрополије каже се да се она заснивала на раду митрополита и секретара уз помоћ Конзисторије, као духовно-управног и црквено-судског органа чији је састав одобравала Велика Земаљска Влада Босне и Херцеговине.

Књига обухвата и одредбе и наредбе везане за српску православну цркву донетих од стране државних органа у Босни и Херцеговини, тј. Аустроугарске. Овим је предочено каква је била слобода и независност у раду митрополије.

Као упутство како треба да се организују и раде разна културна друштва дат је статут Српско-православног црквено-певачког друштва “Гусле“у Мостару, с напоменом да су се слична друштва већ оформила у Требињу, Невесињу и Фочи.

Преко књиге је упућена молба читаоцима да се помогне рад и излажење листа “Источник“, листа који је био гласило свих босанско-херцеговачких епархија. Намера је била да се преко овог листа настоји да се што јаче рашири и оснажи морални и религијски живот српском народу у времену у коме му је претио зао дух.

Ови прикази поменуте књиге свакакао су послужили и послужиће за научну расправу. Ово су детаљи наше историје с којом треба бити упознат и с поштовањем се односити.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар