И ове године као и предходних, овдје се у Заостру код Берана окупљамо се на Сабору помирења и заједништва и шаљемо поруке мира и љубави. Ми, потомци невино страдалих припадника југословенске краљевске војске у отаџбини,сабрани овдје у Горњем Заостру у слободним српским планинама.

Захтијевамо од Скупштине, Владе Црне Горе и осталих државних органа Црне Горе да прихвате нашу руку помирења и да Влада Душка Марковића дозволи подизање споменика комаданту вођи наших предака војводи Павлу Ђуришићу страдалом од усташа у Другом свјетском рату јер бих се тиме подигао споменик и свим нашим прецима који су невино погинули у Другом свјетском рату. До данашњих дана се ствара лажна слика о многим догађајима Другог свјетског рата као о устанку јула 1941. године у Црној Гори. Устанак у Црној Гори букнуо је 13. јула 1941. године и није избио из “револуционарно-класних“ побуда, већ је то био општенародни бунт против намере Италије да Црну Гору одвоји од осталих дјелова Српскога нароода уз помоћ црногорских сепаратиста.

Повод за устанак била је Петровданска скупштина на Цетињу. Током јула мјесеца ослобођен је велики дио Црне Горе. Устанком су руководили официри, угледни људи и народни прваци касније комаданти ЈВу О :Ђорђије Лашић, Бајо Станишић, Павле Ђуришић, Никола Кусовац и други . Сваке године подсјећамо јавност да нема европских интеграција без братског помирења међу нама, јер давно су наши преци рекли “ко неће брата за брата тај хоће туђина за господара“. Тражимо већ годинама а и ове године понављамо да се и стратишта у Црној Гори обиљеже на достојан начин, јер се то већ двије деценије чини у Словенији. Црна Гора мора извршити ревизију неких историјских чињеница и аргумената везаних за братоубилачки рат и равноправно третирати и партизански и четнички покрет, јер су оба покрета били антифашистички, а то су учиниле и неке сусједне земље какав је случај у Србији. . Зато се са правом питамо зашто нико није одговарао за злочине почињене у тзв. “лијевим скретањима“ и у Словенији над заробљеницима 1945. године. Треба и овдје цитирати ријечи академика Матије Бећковића: “Да би бездан братоубилаштва био погубнији и наказнији, нема ни једне куће у Црној Гори чији укућани нису припадали и једној и другој страни и ни једне породице која није подељена на две: нашу и њину.

Нема ни једног вође у обе војске који није имао сроднике на противничкој страни. Можда су баш зато те стране једна другу тако бездушно порицале и оцрњивале, а једна мајка рађала два брата, два душманина и непомирљива противника. Па и дан-дањи, како сведочи и ова књига, има породица које учествују у прикривању истине кријући сроднике пале на другој страни. Од једног истог народа направљена су два, који се један другог одричу и од којих је један оличење сваког добра, а други сваког зла.“ Зато, ми потомци невино страдалих припадника Југословенске војске у отаџбини, захтијевамо од Скупштине, Владе и државних органа Црне Горе да се придружи друштву развијених демократских земаља, те да жртвама злочина тоталитарног комунистичког режима у Црној Гори, које су још живе или њиховим породицама, изрази искрено жаљење, разумијевање и признање за њихове претрпљене патње и истовремено отвори процес одговорности и наредбодаваца и извршилаца наведених злочина.

И ове године се сјећамо ослобођења Берана од стране Италијанског окупатора чију је стратегију ослобођења осмислио војвода Павле Ђуришић, што му признају и комунистички руководиоци Ђоко Пајковић и Радивоје Вукићевић у својим књигама. Данас се сјећамо стијељања комаданта Југословенске војске у отаџбини ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, којега је Виши суд у Београду огласио невиним, а тим чином су оглашени невини и сви припадници ЈВуО, па и комадант Лимских четничких одреда војвода и комадант Црне Горе ЈВуО војвода Павле Ђуришић, који је ослободио Беране 18. Јула 1941.а послије тога је одржана 21. Јулска скупштина у Беранама, прва те врсте у окупираној Југославији и Европи, а тај датум се слави као дан општине Беране.

Ми, потомци страдалих припадника југословенске војске у отаџбини, захтијевамо од Владе – премијера Душка Марковића, да сходно демократским стандардима који важе у свим земљама демократије, гдје је свима дозвољено право на гроб и споменик да омогући подизање споменика војводи Павлу Ђуришићу, жртви усташког терора и комаданту Тринаестојулског устанка у Беранском крају 1941. године, овдје у Горњем Заостру код Берана и у Беранама, јер је дан устанка 13. Јул државни празник . Изградњом споменика у Беранама отклонила би се неправда која је више од седамдесет година нанесена овој неспорно значајној историјској личности, а свим припадницима југословенске војске у отаџбини из Црне Горе подигао заслужен споменик након седамдесет година од њихове погибије.

Овдје ћемо цитирати ријечи Високопреосвећеног митрополита Црногорско –приморског Амфилохија који каже: “Покрет отпора у Црној Гори против окупатора од самог почетка расцијепио на онај назван “ национално-четнички“ и други “партизанско-комунистички“. Када би се пак сабрао коначан број пострадалих у Црној Гори у току Другог свјетског рата у борби с Италијанима и Њемцима и оних погинулих у узајамном истријебљивању и уништавању, несумњиво би се показао да је број ових других неупоредиво већи. Та страшна чињеница постаје утолико очевиднија уколико бива сагледана у свјетлости свега онога што се догодило када су комунисти (1944) преузели власт, како у Црној Гори, тако и у цијелој ондашњој Југославији. Црна Гора и ратна и послијератна црногорска стварност заузимају изузетно мјесто у свеукупној ондашњој југословенској драми. Комунистичко истријебљивање (“ликвидирање“) идеолошких противника, под видом “издајника“ и “петоколонаша“, врхуни управо у масовном уништењу, без суда и пресуде, одступивше на “зли пут“ војничке, интелектуалне и духовне елите Црне Горе са бројним престрављеним народом.“ Зато је много важно да се ми потомци зараћених страна у Другом свјетском рату помиримо и једном за свагда дође до братске слоге .

Понављамо и ове године као и протеклих година да свијест о историјским збивањима, један је од предуслова да се избјегну слични злочини у будућности између браће. Јер осуда почињених злочина треба да игра важну улогу у едукацији младих нараштаја, а јасан став према прошлости може представљати добру препоруку за будућа покољења. Ријечи владике Рада нас опомињу на то : “Покољења дјела суде шта је чије дају свјема“. Ми, потомци невино страдалих припадника југословенске војске у отаџбини, поносни смо на своје претке који су се борили за крст часни и слободу златну, за краља и отаџбину! И били антифашистички орјентисани! За братску слогу и братско помирење! Заостро 7/ 8.август 2018. Портпарол Сабора Горан Киковић, историчар