Фото: Војска Републике Српске / ФБ

Често помишљам, нарочито у божићним данима, на генерацију наших очева. Замислите младиће који излазе из средње школе и улазе у рат: из школске клупе у униформе. У борбеним редовима, командири чета, команданти батаљона, а понегдје и накратко, команданти бригада, били су њихови дојучерашњи професори, резервни официри. Много година касније, у истим школским клупама некадашње гатачке гимназије, сада Средњошколског центра „Перо Слијепчевић“ у Гацку, проналазио сам неке њихове трагове: шестаром урезана имена другова из школске клупе. Ту су имена ђака који ће свега пар година касније гинути на фронту, остављати своје животе и комаде тијела у темељима Отаџбине. Многи су преминули након рата, углавном од болести и траума које су зарадили у рату. Њихова се генерација, на више начина, може назвати непоновљивом. Тако, у мислима, држим Милана и Душана Тепавчевића, браћу близанце, барјактаре Гатачке бригаде, који положише животе у темеље ове Републике чијих 30 година трајања данас славимо.

Од најмлађих дана, када сам сувом оловком на политичкој мапи српских земаља уцртавао међе Старе Херцеговине, осјећао сам нарочити понос при помисли да су два Херцеговца, Предсједник и Генерал, били вође српскога народа у Босни и Херцеговини.

Генерал Младић је рођен у „нахерцеговскијем дијелу Херцеговине“, како је Скерлић назвао Горњу Херцеговину, којој Калиновик са околином несумњиво припада. Предсједник Караџић, рођен је под Дурмитором, који је, према Дучићу, „епицентар свих наших стремљења“, тако силан и значајан да је кнез пјесника са доста права могао тако гордо закључити: „Све што вриједи у српском роду рођено је у кругу од сто километара око Дурмитора.“

Два Херцеговца, Младић и Караџић, остварили су највећи дио историјског сна њихових претходника. Први пут након 1918, слободарске тежње славних херцеговачких устаничких вођа, попут Вукаловића, Љубибратића, Зимоњића, Радовића и Стојана Ковачевића одјендном су се, 9. јануара 1992, поново учиниле могућим.

Сјећајући се славних херцеговачких устаника, витешких херцеговачких добровољаца у ратовима за ослобођење и уједињење 1912-1918, оне високе генерације Херцеговаца који су једногласно проглашавали безусловно уједињење своје историјске српске покрајине са Србијом као „матицом Српства“(Његош), чувајући успомену на страдалнике из два свјетска рата, пале у стравичним злочинима шуцкорско-аустријских одреда, усташких формација и усташтву услужног „хрватског цвијећа“, носећи незацијељену рану, дубљу и болнију од усташких јама, коју су нашем народу нанијели црвени терор и братоубилачки рат, те памтећи витешку генерацију наших очева, њихове саборце који положише животе у темеље наше отаџбине, данас, на Шћепандан, 30 година након почетка обнове српског државотворног пута у Босни и Херцеговини, наша је обавеза да искажемо лојалност њиховој идеји, те да, трагом својих претходника, поучени њиховим подвизима, али и грешкама, приведемо крају ово мукотрпно путовање, које се може завршити на само један начин – општесрпским уједињењем.

Након тридесет година постојања Републике Српске, након свих трагичних историјских искустава, тражећи суштинску сигурност и водећи сталну борбу за колективни опстанак српскога народа, морамо знати да Република Српска није и не треба да буде вјечна. Она је привремено, пролазно и прелазно рјешење, modus vivendi српскога народа у Босни и Херцеговини. Њена је судбинска мисија да постане једно са Србијом, да улије своју државност у Србију, да буде и остане Србија. Република Српска и Црна Гора нијесу и не могу бити никаква породица, нити сестре својој матици Србији, кровној именици српскога народа. Република Српска и Црна Гора, извршивши своју животну мисију свесрпског уједињења, напросто ће престати да постоје. Оне, дакле, морају да постану и да буду Србија. Свако друго рјешење је изнуђено, принудно, привремено, и ми га нећемо сматрати коначним.

Рођени смо у Српској да бисмо живјели и мрли у Србији, али не након сеоба, него након уједињења: да бисмо, наиме, рађајући се, опстајући и умирући у Херцеговини, Подрињу и Крајини, опстајали, живјели и умирали у Србији. И поново се рађали, под двоглавим орлом и круном вождових потомака, у нашој Србији. Нећемо, дакле, ни ентитет, нити неку „вјечну српску државу преко Дрине“. Хоћемо, само и искључиво, Србију на обје стране Дрине, на обје стране Лима, на обје стране Зете, и, зашто не рећи, на обје стране робиње Неретве.

Догодине – Српска у Србији!

Срећан Шћепандан!

РАДЕ ЦРНОГОРАЦ