На данашњи дан рођен Његош: Српски тајновидац са Ловћена!

У европској и српској историји, 1813.година има изузетну важност. Не само као година пораза Наполеонове војске у Бици народа код Лајпцига ( што је француског цара коначно приморало да се повуче преко Рајне) и не само као година пада Београда у турске руке и слома Првог српског устанка, него као и Љето Господње током којег је рођено неколико изузетних великана деветнаестог стољећа. Наиме, 1813, у Лајпцигу је рођен Вилхелм Рихард Вагнер; у Копенхагену је рођен Сорен Кјеркегор; у италијанском насељу Ронколе рођен је Ђузепе Верди, а на Његушима, 13.новембра, Господ је српском народу даровао Рада Томовог Петровића, највећег српског пјесника и централно име српске књижевности.
Његов рођендан је, нема сумње, највећи празник српске поезије.
Његош довијек!

Највећи српски пјесник Петар Други Петровић Његош /1813-1851/, црногорски владар и владика, чија је круна стваралаштва спјев “Горски вијенац”, рођен је на данашњи дан 1813. године.

Његош је рођен у селу Његуши, код Цетиња, као други син Тома Маркова Петровића /најмлађег брата владике Петра Првог/ и Иване Петровић, рођене Пророковић, а на крштењу је добио име Радивоје, под којим је у народу био познат касније као владика Раде.

Након што је постао владика, Његош се потписивао само својим монашким именом – Петар и презименом – Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар, већ управо као владика Раде.

Његош се замонашио веома млад и примио власт над Црном Гором пошто га је Петар Први у тестаменту одредио за свог насљедника. Међутим, ту титулу је желио и гувернадур Вуколај Радоњић, који је себе сматрао јединим који има право да влада Црном Гором.

Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар Други преиначио казну у прогонство и укидање гувернадурства у Црној Гори.

Његош је био и вјерски и свјетовни владар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али је владала племенска суревњивост и крвна освета.

Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез.

Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе.

Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна.

У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и морало је бољети овог великог родољуба, који је свом душом био предан народу. “Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима”, писао је Његош.

Његошева владавина је, такође, обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и покушајима владике да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте.

Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.

Владика се у прољеће 1850. године разболио од туберкулозе, којој је тражио лијека у Италији. Преминуо је 31. октобра /18. октобра по старом календару/ 1851. године на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе.

У својим посљедњим часовима рекао је: “Ево ме на ждријелу вјечнога дома… Копајте ме у Ловћен код нове цркве”.

Сахрана на Ловћену је одгођена због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, те је привремено сахрањен у гроб његовог стрица Светог Петра Цетињског у Цетињском манастиру. Тек 26. августа 1855. године Његошеви посмртни остаци свечано су пренесени на Ловћен.

Капелу на Ловћену срушили су Аустроугари, а обновио ју је краљ Александар Карађорђевић. Његошеви остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године.

Капела је 1974. године, уз подршку тадашње југословенске владе, замијењена Мештровићевим маузолејом. На тај начин, директно је прекршена Његошева посљедња воља.

Његош се сматра највећим српским пјесником. Његово најутицајније дјело је “Горски вијенац”, објављен 1847. године, те “Луча микрокозма” и “Лажни цар Шћепан Мали”.

Његош је, у вријеме непрекидних бојева са Турцима, занесено волио народне пјесме, скупљао их, а касније и сам стварао нове. Штампао је и два краћа спјева у истом духу: “Кула Ђуришића” и “Чардак Алексића”.

Године 1854. објављена је “Свободијада”, епски спјев у 10 пјевања, у којем се славе црногорске побједе над Турцима и Французима.

Вук Караџић је сматрао да је и друге пјесме о новим црногорским бојевима испјевао управо Његош, који је радио и на прикупљању народних пјесама и издао их у збирци “Огледало српско”.

Петар Други Петровић Његош је на нивоу Митрополије црногорско-приморске канонизован и уведен у ред светитеља као Свети митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац.

На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог митрополита Петра Другог Ловћенског Тајновица као светитеља.

На својој првој икони, која је 19. маја 2013. године унесена у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци држи ловћенску Цркву Светог Петра Цетињског, а у лијевој свитак са стиховима из “Луче микрокозма”.

Р. Црногорац / АГ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар