Тачно прије 50 година, 1. марта 1967. године, у “Гласу Требиња” број 162, своје прве укрштене ријечи објавио је Требињац Милорад Мишо ЖИВАНИЋ, тада ђак другог разреда Tребињске гимназије.
Милорад Мишо Живанић – Драшко Бубрешко омогућио ми је да почнем
ЧИТАВ један живот и сјећање на младост и родни град. Како то изгледа данас, када се гледа са ове дистанце, Мишо каже:
– Љубав према енигматици је почела још у основној школи у Старом граду. Прво сам само “рјешавао”. Редовно сам куповао београдску “Енигму” и поручивао комплете “Мале укрштенице” и “Разоноде милиона”, њихових издања која су остала у ремитенди из претходних година и које су ми долазиле на кућну адресу у Кршу.
МАЛО помало, Мишо је почео и сам да “саставља” укрштенице, али, изгледа да је била пресудна још једна околност…
– Познанство са пок. Драшком Бубрешком, тадашњим главним уредником “Гласа Требиња”, омогућило ми је да штампам у “Гласу” своју прву укрштеницу. Тако је почело, ја сам састављао, а Драшко је описивао укрштенице.
У том периоду људи су имали више времена, и укрштенице су биле веома “тражене”. Неке новине куповале су се само зато што имају “добру укрштеницу”. Не знамо ко је у Требињу први почео да ради укрштенице, и за које новине. Мишо се сјећа само једног човјека – Миша Борковића.
ИНАЧЕ, кад се у “Гласу” појавила прва Мишова укрштеница, неке ствари кренуле су својим током, можда и мимо његових очекивања…
– Када се на киосцима појавио “Глас” са мојом укрштеницом, било је то нешто што је, једним дијелом, одредило моја будућа животна интересовања. Памтим је и по једном интересантном догађају који се збио у гимназијској учионици на часу француског језика, а био је у режији нашег драгог професора, пок. Рајка Бокића. Ушао је у учионицу, уписао час, прекрстио шаке, како је то он већ радио, и без ријечи шетао између клупа. Када је дошао иза мене (био сам у првој клупи у средњем реду, десно) ‘’почастио’’ ме је једном клемпом, не баш јаком, више онако родитељском, уз коментар:
– Не каже се енац, већ хендс!
Тада ми је било све јасно. Видио је моје укрштене ријечи у “Гласу”, рјешавао их, и то је био његов коментар.
Мишо није водио прецизну евиденцију. Не може рећи колико је укрштеница објавио у “Гласу”…
– Заиста не знам тачан број. Знам да је неке, на моју препоруку код Драшка, штампао и мој гимназијски другар Рашо Стијачић.
Наравно, Мишо је и касније имао контаката са својим професором…
– Да, неколико година касније, када сам долазио у Требиње, док сам професора посјећивао у стану у Бреговима, причали смо о том догађају, говорио ми је да му је било мило што је то направио његов ђак и да никада није срео некога ко прави укрштене ријечи, а редовно их је рјешавао. Већ тада ‘’подносио’’ сам му извјештаје гдје све објављујем.
На студију, Мишо је упао у нову ситуацију. Отвориле су се нове могућности…
– Одласком на студије у Сарајево, упознао сам неке, већ афирмисане енигмате и почео да објављујем своје енигматске радове у многим листовима. Професор је то пратио и увијек давао добронамјерне коментаре.
КАДА је, крајем седамдесетих, ‘’за стално’’ прешао у Београд, отворила су му се врата Енигматског клуба у коме се припремала позната “Енигма”. За Миша је то био још један изазов јер је убрзо упознао највећа имена српске енигматике.
– Полако, али сигурно, моје занимање за енигматику постаје свакодневна активност. Објављујем своје енигматске радове у скоро свим енигматским ли- стовима тадашњег југословенског простора, а и у многим дневним новинама. Радио сам на ијекавштини, екавштини, фонетски, етимолошки. Све ми је то ‘’омогућило’’ образовање стечено у тада веома цијењеној Требињској гимназији. Осамдесетих година правим екипу и почињемо да издајемо енигматски часопис “Разонода”, један од најтиражнијих у то вријеме у Србији. Урадили смо 593 броја. Направио сам и уређивао енигматске додатаке у доста листова и рекламних билтена.
“Глас Требиња” у ком је Мишо објавио прву укрштеницу
КОЛИКО иза свега тога стоји рада, колико интересовања и страсти, данас је тешко рећи, јер, у Мишовом случају, хоби се претопио у посао, а то је најбољи начин да вас једно занимање у потпуности обузме и освоји.
Наравно, Мишо се бавио и другим пословима. Како сам каже, учествовао је у многим квизовима и једно вријеме радио задатке за чувени квиз РТС-а “Слагалица”.
– Био сам гост у многим ТВ и радио-емисијама у којим сам сам причао о енигматици и објашњавао аудиторијуму ко су људи који се баве енигматиком и како се то ради. То је увијек била интересантна тема.
Да је Мишо заиста постао велико име у енигматици ондашње Југославије, свједочи и чињеница да је двије године (2013-2015) био предсједник Енигмат- ског савеза Србије, међутим, то у његовом случају и није толико важно, много су важнија бројна издања којим је људима уљепшавао свакодневницу, а многима, мора се рећи, убијао досаду.
КАКАВ је Мишов биланс данас? Наравно, још увијек ради, али има много ствари под које може да подвуче црту, иако нигдје није ставио тачку.
– Када се сумира ових 50 година, могу да потврдим да се кроз енигматику најбоље потврђује она народна изрека да се човјек учи док је жив. Састав- љајући и описујући разне енигматске саставе, стално сте у ‘’контакту’’ са ријеч- ницима и енциклопедијама, па се тако доста тога и упамти. Када се ради за јавно гласило, свака информација мора бити тачна и прецизна, тако је и са описима у укрштеним ријечима. Када смо прије пар година у Требињу прослављали једну од годишњица матуре, мој другар из школске клупе Мирослав Лазански, данас чувени новинар и војно-политички коментатор “Политике”, констатовао је да би данас та наша клупа из разреда била раритет: његова лијева страна била је ишарана цртежима бродова и авиона (редовно је читао “Фронт” – тадашње гласило ЈНА), а моја десна, неким покушајима енигматских комбинација. Нас двојица смо, из веома успјешне генерације, једини наставили у животу да се бавимо, поред основног занимања, и оним што нам је прирасло за срце у клупи Требињске гимназије. Приликом једне посјете Гимназији, Миро се, код директора г. Бањка, распитивао за старе клупе, али, много тога се промијенило за ове године иза нас.
И ЕВО, 50 година послије прве, Мишо се враћа почетку, нашем “Гласу Требиња”. Из Београда, за своје Требињце прави нове “разбибриге”…
– Могу рећи да је то лијеп осјећај и подсјећање на један диван период озбиљног одрастања, са доста пијетета према великом човјеку, легенди “Гласа”, пок. Драшку Бубрешку, који ми је омогућио да почнем. Мислим да би и он био задовољан сазнањем докле сам ‘’добацио’’ и да је енигматика постала саставни дио мог живота! Вјерујем да је ово вриједан јубилеј и “Гласа Требиња”.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
