• (Момчило Голијанин, ПРИЧЕ ЗА ОДМОР, Институт за српску културу, Никшић, 2025.)

Сви ми који прилично дуго пратимо књижевни, а и професорски рад Момчила Голијанина знамо да он поред студија и есеја о значајним ауторима и књижевним темама веома успјешно ствара приповијетке, тачније речено, успјешно влада кратком прозном формом што нити је лако, нити су чести прозни писци који његују баш ту кратку приповједачку форму. А он, Момчило Голијанин, баш као да је срастао или боље речено израстао из те кратке форме њоме свједочећи да за дуге приче и широка мудровања у херцеговачком кршу никада није било времена. Живот у каменитој Херцеговини је имао преча посла од дугих наклапања и мудровања у доколици па је онда свака прича била довољно по форми кратка, али по значењу и мудрости дуга и широка да се генерацијама памтила и као наук, и као опомена.

Таква је и већина приповиједака Момчила Голијанина. Он одлично познаје живот херцеговачког човјека, проживио га је и упамтио и властитим искуством, и из памћења предака па је предачко искуство значајан чинилац у његовој причи. То предачко искуство и памћење згодних догађаја и њихових наравоученија је посебно присутно у раније објављеној збирци АХ ТА СТАРА ВРЕМЕНА, а онда и у најновијој збирци кратких прича са насловом ПРИЧЕ ЗА ОДМОР о којој ћемо овдје прозборити по коју ријеч трудећи се да је представимо таман онолико колико је неопходно да подстакнемо да потенцијалног читаоца побудимо да је уизме и да је лагано ишчитава.

Ова збирка кратких прича се састоји од двадесетосам наслова испод којих слиједе краћепрозне форме које су скоро у потпуности наслоњене на реалну стварност о којој у Херцеговини трају свега по двије, три реченице у памћењу људи, а које се причају годинама уз кафу и ракију.

Али та, некад само по једна реченица из стварног живота била је довољна Момчилу Голијанину да нам исприповиједа причу која нас док је читамо држи у напетој пажњи тако да често жалимо што прича дуже не траје.

Као илустрацију овдје реченог скренућемо пажњу само на неколике приче започињући са оне двије о Алекси Ковачевићу, а то су приче Бацач камена и Диск.

Прича Бацач камена започиње и у великом дијелу јесте слика Петровдана у горњој Херцеговини за вријеме Краљевине Југославије, на Залому крај сеоске цркве након завршене литургије. Све вре од народа, млађег и старијег. Приповједачеве слике су украшене момачком и дјевојачком љепотом, а онда и осим скривених погледа дјевојачких и момачких ту поред цркве на „једном пољанчету“ бректи мушка снага и момци бацају камена с рамена. Бацају најбољи и највиђенији момци од Неретванске вале до Пиве.

И таман када читалац  очекује приповједачки заплет Голијанин причу пресијеца сликом која вјешто доноси психолошку драму херцеговачког чобанчета крај крда говеда на Рудим брдима недалеко од цркве. Врхунац психолошке драме код младог чобана Алексе се дешава кад донесе одлуку да зачас скокне до оног пољанчета крај цркве и да бар једном хитне онај камен, уметаљку, па шта Бог да.

И би тако. Што би стари Латини рекли Veni, vidi, vici!

Алекса Баци камен, пребаци свима, што би Херцеговци рекли, на замјерке, и оде да се и не  окрену. Баш као и онај Андрићев неимар из романа На Дрини ћуприја.

То би Алекса Ковачевић касније први Херцеговачки олимпијац, а његов први младалачки успјех Момчило Голијанин преточи у лијепу причу чувајући народну успомену на тај догађај крај цркве у Залому.

И прича Диск је везана за Алексу Ковачевића и његову судбину када му је тај спортски реквизит спасио живот након што је групица четника упала у њемачку засједу. Ова прича је примјер колико Голијанин вјешто влада приповједачком техником и од једног детаља, слике диска пред њемачким официром, прави причу која има своју унутрашњу драматургију и динамику која читаочеву пажњу држи до задње реченице.

Посебну тему аутор вјешто испреда  када је ријеч о старом херцеговачком занимању, о трговини дуваном и о дуванџијама, људима који су од те трговине живјели кришом преносећи дуван из западне Херцеговине у Пиву. Колико је то био ризичан и тежак посао, а дуванџије, иако карактерни и чврсти људи, прогоњени од власти види се у приповијеткама Бол за пријатељем и Дуванџије.

Између редова ове двије приче пробија слика реалног карактера и живота обичног херцеговачког човјека, избија његова снага и одлучност да се и у тешким временима, по сваку цијену, осигура материјални живот породици, али и да се сачува и свој образ, и образ свих људи са којима се сусреће и та врста живота дијели.

Посебно емотивна је прича Суза у коњском оку која говори о исконској вези херцеговачког сељака и стоке од које је живио. Није се случајно у Херцеговини говорило да су волови кућни хранитељи.  А о таквој вези између човјека и у овом случају коња у овој причи је ријеч. Коњ Путко, некад лијеп и моћан, што би људи рекли „ко вила“ и његов власник Неђо су главни ликови приче. У причи је од самог почетка присутна сјетна атмосфера која се сваким редом у причи појачава. Види се у свакој реченици Неђова љубав према Путаљу, али и Голијаниново истинско разумијевање тог начина живота који међусобно веже не само земљу и људе на њој, него и вјерне служитеље и сапутнике у људској патњи у борби за преживљавање.

Због таквог исконског и искреног односа људи и живог блага су тешко доживљавани растанци са вјерним сапутницима чији симбол је ево и суза у коњском, овај пут Путаљевом  оку при растанку са добрим господаром на крају ове приче.

И на крају овог кратког приказа можемо констатовати да су слике Херцеговине које више нигдје нема ево вјечно сачуване у причама Момчила Голијанина и о Јагошевом школовању, о Јагошевом приповиједању, о Кући Тврдоглавића, о Узалудним жртвама, о Чергашима, о школи и школовању даровите дјеце, о Изневјереним очекивањима и  о нашим „Ивковим“ славаама и свакако о свим осталим веома емотивно интонираним темама у причама у које је стао реални живот и из којих ишчитавамо приче о животу херцеговачког човјека.

Због свега овога, али и не само због тога ову књигу препоручујемо читаоцима, али и аналитичарима Голијанинове прозе.

Раде Р. Лаловић