• Поетски израз „његово величанство живот“ истиче величанственост, важност и свеобухватност  појма живота. Наслов није у функцији фраза у контексу живота, већ је употребљен у славу најзначајније, најузвишеније светковине у њеној слави и духовном уздизању.

Живот није никаква фраза већ најнепосреднија стварност која се уздиже изнад било које фразе или метафоре. Поетским изразом „његово величанство живот“ покушава се славити и одати почаст реалној стварности, описујући је као нешто најважније  и најузвиженије што човјек има.

Живот је позорница и глумац. То је платформа на којој се догађају стварне емоције, борбе и тријумфи, коју тешко обухвата било која лингвистичка конструкција. Он је предуслов за све што покушавамо дефинисати и именовати. То је савршена пролазност, саткана од јединствене и непоновљиве стварности, коју можемо докучити једно поетском виртуозношћу. Лепота се најпотпунје дефинише поезијом.

Живот никада није, и не може бити, сам себи сврха јер би тиме негирао свој смисао. Смисао живота је у свеукупном спасењу свијета и не може бити негација свијета већ његово отелотворење. Смисао живота није у искључивој функцији индивидуалног постојања већ се испољава кроз универзалну одговорност и циљ. Смисао живота не може се пронаћи у самој чињеници постојања већ је неопходно остваривати га у нечем већем, трајнијем и постојанијем. Живот је најреалнија негација самодовољности. Живот који је сам себи сврха је статичан, без правог смисла, затворен у оквиру властитих граница. То је негација самог смисла живота, којим би се живот сваког појединца изједначио са животом домаћих животиња које се гаје ради клања.

Живот мора имати активни смисао који лежи у стваралачкој акцији и трансформацији, преображају стварности. Активним и свеобухватним утицајем на стварност постиже се свеукупно спасење свијета као реалне категорије. Њиме се постиже отелотворење стварности и ствара свијет живота. Човјек мора пронаћи смисао стваралаштва у себи и цјелини стварности, уз успостављање  склада и етичког преображаја човјечанства ради очувања цјелокупне божије творевине и успостављања праведног друштва у коме ће се остваривати сан поједиаца.

Склад је оно што повезује појединачно и опште. У потпуном складу влада мир и испуњеност. Испуњава се  смисао, постиже спасење и испуњава човјекова улога постојања. У општем, у складном  повезују се, премошћују и допуњују сви нивои постојања. Склад је мрежа која  повезује појединачно и опште. Та повезаност је и гаранција да појединачни циљеви и сврха не буду у супротности са универзалним већ да се интегришу у једну цјелину. Несклад ствара пукотине из којих се рађају конфликти поразни по опште и појединачно. У потпуном складу влада одсуство сукоба а присутно је активно присуство мира и испуњености, што је најдиректније отелотворење смисла. Смисао престаје бити апстрактна идеја и претвара се у очигледну манифестацију склада. Постигнута равнотежа склада оваплођује смисао у цјелини. Постизањем склада човјек испуњава своју улогу постојања и остварује спасење, кроз активно тражење и одржавање равнотеже између властитог бића и цјелине свијета.

Практичан пут за постизање склада, за постизање стања испуњеног смислом и миром спасења је пут добра. Бити добар, значи не наносити зло другима, укључујући природу и сву Божију творевину. Бити добар значи бити у складу са цјелокупном Божјом творевином. Склад са творевином постиже се преко склада у себи и са собом. Све је један велики универзум, а универзум је само једна мала честица која окружује нас као поједице.  „Бити добар“ надилази пуку пасивну доброту и представља активно стање постојања, утемељено на ненаношењу зла и постизању склада, уз проширење етичког круга на природу и цјелокупну Божију творевину. Читав свијет почива на јединству и повезаности. Склад у целокупној творевини постиже се преко склада у себи. Унутрашњи склад рађа унутрашњи мир. Унутрашњи мир је темељ за доброту. Тако сваки појединац постаје есенцијални дио цјелине а универзум постаје део појединца.

Пут ка добру. пут ка складу, пут ка универзуму подразумијева пут ка савршеном. Несавршеност. Несавршен ум. Несавршен човјек. Све је то препрека постизања свеукупног склада. Несавршеност је пукотина кроз коју пролази непријатељ Свечовјека, савршеног човјека, човјека који би успио да постигне свеукупни склад. Несавршеност је тешка рана у бићу човјека. Препрека на путу ка савршенству. Пукотина кроз коју пролази непријатељ Свечовјека. Сви непријатељи, сви грехови, сви порази који улазе кроз ту пукотину убијају унутрашњи мир, што најприје поремети унутрашњи склад а по том убија жељу за успостављањем свеопштег склада.

Зато је основни задатак појединца, да се бори да буде савршен. Усавршавајмо себе. Боримо се да сваког дана будемо све бољи. Да сутра будемо бољи него данас. Боримо се, да свој пут испунимо борбом да будемо савршени, да будемо бољи. Тада остајемо на путу спасења, на путу смисла, на путу живота, на путу савршенства. Бити савршен, значи бити бољи. „Нака буде борба непрестана“. Све до момента, док пукотину не затворимо, док не постанемо савршени. Борбом надиђимо властите мане и несавршеност ума.  У свом овоземаљском трајању останимо на том путу. Путу раста и усавршавања јер је то пут спасења, пут смисла и пут живота. Пут живота, који прославља живот кроз стално усавршавање и морални напредак. Наша борба да будемо бољи, да усавршимо себе, једина је стварна гаранција да останемо у складу са универзалним циљем која наш живот испуњава борбом за савршенство.

Успјех је уколико се човјек посвети таквом путу. Постизања на овом путу зависе од снаге појединца. На овом путу нема пораза. Појединачни успеси су мањи или већи, али нема пораза. Пораз је уколико нисте на овом путу. Када сте на овом путу, тада сте дио свеукупног добра и ваша снага је немерљива јер сте дио свеукупног спаса и славе постојања. Постајете дио велике свјетлости, гдје се снага мјери јачином снопа и сви једнако славе постојање и победу добра. Индивидуална прегнућа постају универзална снага. Приклањањем великој свјетлости ваша снага постаје немерљива а етички и духовни напор неограничен и бесконачан.

Ваша посебност је услов постојања. Појединац је цјелокупан свијет. Могу наступити искушења у којима појединац ставља појединачно изнад свега постојећег. Избором појединачног посвећује се борби за заштиту појединачног без одустанка од свеопштег. Опште је испуњено појединачним. Одустајање од свеопштег, од пута да буде добар, од пута да постане свјетлост, значило би одустајање од самог себе, од своје суштине од појединачног.   Као што појединачно губи смисао без свеопштег, тако и свеопште губи смисао без појединачног. Чињењем добра опште се огледа у појединачном а појединачно у општем. Нема смисла, узајамног, без дихотомије. У том јединству опште постаје појединачно а појединачно постаје опште. Тако се читав свијет претвара у складни свијет појединаца.

Идентитет је услов постојања. Без појединачне свијести и јединствености нема ни стварне супстанце цјелине. Испуњење је обострано,  условљено и цјеловито. Индивидуална доброта постаје  видљива манифестација универзалног склада. Борба за савршени индедтитет је борба за универзални склад, који је свијет слободних појединаца. Човјек је јединстваена искра и дио велике свјетлости истовремено.

Најважнији дар појединца је бити скроман, бити складан. Човјек са мјером је човјек спреман за подухвате и успјехе јер не подлеже похлепи и несавршености. Поштовање другог пре себе, даје шансу да те други поштује колико и ти њега. Тако си на путу спасења. Највећа дужност човјека је да остане на путу спасења, на путу добра, на путу свјетлости, на путу смисла. Знаци поред пута нијесу спољашњи показатељи већ унутрашња снага и етичка усмјереност. Скромност и склад мјера су и центар свега са чиме побјеђујете несавршеност. Бити скроман и бити складан су дарови појединца који га одржавају на путу свјетлости. Мјера човјеку служи као штит од похлепе и несавршености и спашавају га од пада сваке врсте.

Вријеме је бесконачно. Свеопшти пут човјеков је бесконачан. Постојање и трајање је бесконачно. То је све једна велика сила, сила постојања и трајања, у бесконачном времену. Човјеку је дато да буде један трен, једна честица. једно трајање. Ко се определи за борбу да та честица постане дио свеопштег пута, свеопштег времена, свеопштег постојања, свеопштег добра, тај је успио. Његов задатак је да остане на путу добра, како би та честица постала дио свеопште свјетлости спаса.

Успех појединца огледа се квалитетом и снагом избора. Успео је онај који се определи за борбу да његова честица постане део: свеопштег пута, свеопштег времена, свеопштег постојања и свеопштег духа. Преображај нашег тарајња у свеопшту свјетлост спаса зависи од нашег избора да остнемо на путу добра. Тако се тренуци претварају у вјечност а честице у свјетлост. Наша борба за добро даје смисао и сврху цијелој сили постојања.

Драги човјече,

Твој живот је један трен у бескрају, трен који је једина Твоја прилика да постанеш Свјетлост, не лутај стрампутицама богатства и лажи, нађи праву мјеру у себи, његуј своју посебност и своју скромност. Твоја највећа снага је у Твојој скромности, која није слабост већ штит против похлепе, ега и несавршености, што су пукотине кроз које пропада смисао Твог живота. Твој пут је борба за савршенство, на коме је основни компас „ да будеш добар“ према сваком дијелу Божије творевине и према самом себи.

Пријатељу, ако се тако повезујеш  са Свеопштим добром и ако не одустанеш од тог пута, наћи ћеш своје спасење и своју вјечност.

        Аутор: Жарко Бумбић