Из нових фресака стара туга веје
Није све пропало кад пропало све је

Р. П. Ного

Култура памћења српских страдања нити је била, нити ће бити временски ограничена неким тренутком говора који једини поуздано раздваја прошлост и будућност. Наша страдања нису само историјска чињенична стварност коју освјетљавају и историчари, и пјесници из перспективе свог тренутка говора. Она су на нашу тугу неминовни процеси у којима страдања трају и у историјском, и у пјесничком тренутку говора обавијеног и тугом, и болом, а онда и сном о слободи која се брани и стиче крвљу савременика за тек рођене и још не рођене Србе.

Једна од највеличанственијих одбрана српске слободе је означила крај крвавог 20. вијека, а одвијала се на врху српског поднебесја, на Кошарама и Паштрику у току крволочне НАТО операције, гле ироније, означене као „Милосрдни анђео“.

Поетски контекст битке за Кошаре у пјесми Слом Србије дао је даровити српски пјесник Аћим Тодоровић. Пјесма започиње поетском сликом блажене молитве која је у тајанственом сагласју са мјесечевим сјајем, а којој су супротстављени непријатељски пендреци и небо премрежено злослутним птицама које чезну да пролију крв непослушних слободара.

(…)

зарасла у уштап к`о сломљена биљка.
Западњачки пендрек и бол из потиљка
крвавијем млазом милосрђу тече.
Премрежиле небо црне орлушине.

(…)

Али, те „црне орлушине“ на „оскудној њиви“ која се зове Отаџбина Србија чека јато голубова,  храбрих витезова рођених у слободи, спремних да одбране ту своју оскудну њиву,  то поднебесје које се зове Кошаре. И док српски момци голубијег лика и храброг срца све жешће бране отаџбину, мржња крвничких НАТО освајача и арнаутских чета кључа све до бијелог усијања, а Кошаре остају упркоссвему слободно српско поднебесје.

Прокапала губа на очи крвника,
врх ђавољи смрди арбанашком ногом.
Српска војска храбро, крсти се пред Богом,
мотри на Кошаре и међе Паштрика.

Одговор на питање из ког извора је израсла снага тих момака голубијег лика Аћим Тодоровић нуди у увјерењу да је за њих била слобода (…) свјетлост у можданој маси, произишла из свијести да је иза њих Отаџбина за коју се под каменом станцем чува (…) тапија баш ту на Кошарама и Паштрику.

Осим Аћима Тодоропвића свој поетски омаж Кошарама су дали, прије свих Невен Милаковић,  Ранко Мићановић, Михаило Меденица, а онда и Милутин Попадић, Ранко Мићановић и Марко С. Марковић.

Међу првим, у јеку одбране Кошара и Паштрика, у тај пакао гдје су горјели и небо, и земља, стигао је не само новинар, него прије свега поета, даровити Михајло Меденица. Његов доживљај одбране Кошара и Паштрика се слио у сликовиту емотивну пјесму Кошаре.

Меденичина слика Кошара у јеку одбране Отаџбине је вишеслојна, а у њој доминира духовно-симболички слој који потом и визуелно красе божурови, а учвршћују и несаломљиву снагу дају храстови пркосећи смртоносној олуји која надире.

Крај Кошара процвали божури,
Проклетије тамјаном миришу,
низ храстове миро цури
бесне звери залудо кидишу.

На прву пјесничку слику и на њен симболички слој надограђују се наредне пјесничке слике незиданих манастира васкрслих на темељима које  је заувијек обиљежила крв српских храбрих младића, хероја са Кошара.

Сваки дани молебани,
свака ноћ је од опела,
свуд никоше манастири
где падоше света тела …

Где падоше – васкрсоше,
праведничка војска Христа
Кошаре су задужбина
на небу се већма блиста.

(…)

Анђеоска света стража,
самоникли манастири,
мироточне горе свете,
тамјаништа и псалтири.

Да нема одступања са Кошара и да ће оне бити одбрањене види се и из експлицитних пјесникових опомена непријатељу који кидише на српску земљу не схватајући да је неосвојива и да је бране свети ратници, наша, српска младост.

Стојте звери, уставте се
сва је гора од распећа,
божурови ко олтари
а храст сваки као свећа.

(…)

Уставте се, стојте звери,
Кошаре су рајске двери
довек су Проклетије
света причест, литургије.

Да ће и Кошаре, и Паштрик, и Косово вјечно остати истинска вертикала и парадигма и духовног, и физичког српског постојања  слиједи из поенте ове Меденичине пјесме сажете у задњој строфи.

Док је века божур цваће,
залуд мржња, јарост, бȅса,
није корен подно земље
већ су никли из небеса…

Ту српску парадигму борбе за слободу и цјеловитост српске Отаџбине посебним рукописом су исписали, а онда и животом овјерили  јунаци са Кошара; Апостоли са Кошара; витезови са Кошара, које зове и данас, и заувијек да се врате, баш ту, на Кошаре, за сада усамљена вила са Кошара сјећајући се својих витезова.

А да би сјећање било трајно оно мора бити посвједочено и у поезији, тој вјечитој читанки, баш као и у пјесми Витезови са Кошара Марка С. Марковића.

Прошлост спава у сјећању,
а ноћ давна тајну крије,
како су за српско име,
крвариле Проклетије.

Крвљу српских мученика,
још од туге небо јеца …
Постадоше витезови,
а били су само деца.

Да је херојство тих голобрадих момака било узвишено баш као некад славних учесника на Косовском боју вјечно ће свједочити кршевити врх Кошара.

Још се сећа врх Кошара,
да им беше иста жеља,
као Лазар изабраше,
царство нашег Створитеља.

Колика је била самосвијест и одлучност бранилаца Кошара поетски свједочи и пјесник Милутин Попадић поистовјећујући се у поетском исказу са једним од бранилаца Кошара у пјесми Песма јунака са Кошара. У тој пјесмиједан од бораца  мајци поручује како да подучава његовог сина и како да у њему гради сјећање на оца.

А мог сина учи и ово му кажи,
твој отац је сине на небеској стражи.

Тамо где је Лазар своју главу дао,
на Космету светом и тата је пао.

Па је сада сине крај Милоша стао,
а Христос му одмах царство вечно дао.

Даровити српски пјесник из Црне Горе Ранко Мићановић у својој пјесми На Кошаре магла пала исте види и доживљава као свету гору Тавор чији врх се мора бранити јер је у опасности.

Кошарама магла пала
Кроз букову веју гору
Горе горска огледала
Светли облак на Тавору

У том жестоком боју у коме Горе горска огледала и гдје се од пуцњаве ништа не чује небом изнад кошара лете туђински авиони носећи смрт.

Ноћца снежи црне птице
Црним кри`лма небо ору
Кроз мећаву лед и свице
Најављују пуцњи зору.

А у позадини фронта пјесник чује љубавни пој дјевојке  која за свог драгог који брани и њу, и њену пјесму, и косовске божуре знајући да док се пуцњи чују  с Маја Главе и Паштрика душмани неће проћи  па за њену љубав још има наде.

Са Кошара драго моје
Косовка за гором поје
Божур песму за војника
С Маја Главе и Паштрика

И нема, нити је било одступнице са Кошара, јер иза је Србија, иза су успомене, иза је недосањана љубав соколова са Кошара, иза је све оно што нас чини историјским народом.

Још косовска битка траје
Олтар свети Србин брани
Нема назад Србија је
Грачаница Пећ Дечани

Посебан приступ Кошарама и јунацима који су за њихову одбрану живот дали има Невен Милаковић. У његовој поетској и људској души кључа незадовољство због лошег односа Отаџбине према јунацима са Кошара. Душу му раздире људска побуна према вјероломним  носиоцима власти , а онда и туга због чега ћуте они чије је срце још чисто.

У пјесми Апостолима са Кошара Милаковић своју поетску исповијест започиње сликом језиве тишине баш на Кошарама гдије се у борби са заборавом још једино расуте кости том тишином бране.

Кошаре, слутим, ноћас спавају
Кошмарним сновима праведника,
Кос се не чује, ни пси не лају,
Ни шума слабог, ни страшног крика…

Ни хук потока што шумом тече,
Ни шкрип шрапнелом рањене гране,
Још једно глуво, сабласно вече,
Кости се овдје ћутањем бране.

За Невена Милаковића ту, на Кошарама, је заувијек гранични камен Отаџбине  Србије коју за сада једино чувају расуте кости неустрашивих бранилаца са Кошара и Паштрика. Због тога пјесник и поставља логично питање сјенима и костима Апостола са Кошара након чега слиједи бар мали трачак наде да ће у Отаџбини кад тад сванути.

Боле ли више душманске ране,
Ил` што Те дружба заборавила,
Не бој се чедо, мора да сване,
Издржи, радости моја мила.

Pixabay

А да нада посљедња умире и да ће се родити неки нови храбри Срби који се неће одрећи Кошара свједочи посљедња строфа пјесме Апостоли са Кошара.

А  када најзад зора заруди,
Кад сунце црне растјера сјене,

Твојом ће шутњом судити људи
Да срце витешко нема цијене.

И да се свијет погани вара:
Неће се Србин одрећ` Кошара!

Свјестан да он сам, пјесник, Невен Милаковић, не може заборвне натјерати да одају дужну почаст јунацима са Кошара, па му не преостаје ништа друго него да се пјесмом Вила са Кошара обрати том нашем епском симболу моћи и гласу који зазива изгинуле да се врате и поново ослободе Кошаре и да му буду савезник у буђењу успаваног родољубља.

Али, ни вили са Кошара није лако, и њој су Одсјекли (…) пси увојке па мора зазивати мртву браћу да устану, да јој се врате и да ослободе Кошаре.

Вратите се Соколови,
Вратите се мени амо,
Траже од нас прађедови,
Да душмане ишћерамо.

А док се то не догоди, и нама, и Невену Милаковићу, и свим српским пјесницима  једино остаје нада у Бoга и у своје руке, а онда и само сјећање на мученичке Кошаре и витешку српску младост која будућим генерацијама показује гдје су наше границе не само на Кошарама.

Раде Р. Лаловић