Раде Р. Лаловић

Ријека Дрина није само водоток, нити је то једино икада била. Она је вијековима била и развође, и размеђе, и спас, и препрека. Њене обале и таласи памте многе испричане и неиспричане приче, легенде и вјеровања, туге и радости. На њеним обалама је увијек било више туге него радости, више наде у добро и слободу него добра и саме слободе па онда и није случајно што је Филип Вишњић у пјесми Почетак буне против дахија нама оставио и сљедеће стихове:

Дрино водо племенита међо
Измеђ Босне и изнеђ Србије
Наскоро ће и то врјеме доћи
Када ћу ја и тебека прећи
И честиту Босну походити

Та развођа и размеђа су и тада, и прије, и касније била свједоци   борбе за слободу, свједоци страдања и патње па је и ријека Дрина често текла мутна и крвава тако свједочећи и о страдању, и о борби за српску слободу. Тај њен често злослутни хук у многим  лирским тужбалицама које су дјевојке у самоћи чувајући стада на бреговима крај Дрине пјевале, негдје у потаји, заклоњене високим литицама дринског кањона, био је везан баш за тај вишеградски дио њеног водотока. Те пјесме, обично дјевојачке, а неријетко и момачке, су чувале сјећање на српску старобродску трагедију из 1942. године када је хировита и набујала Дрина прогутала близу 7000 беспомоћних жена, дјеце, дјевојака и стараца који су бјежали пред Францетићевом усташком хордом зла. Онда није ни чудо што тај болни јаук пјесме са врхова дринског кањона свједочи и о страхотама злочина, и о броју жртава постављајући питање и остављајући и  њега, и одговор  да лебде трајно над водом.

Што но мутна Дрина тече
Кроз Вишеград свако вече
Тече мутна и крвава
На хиљаде носи глава

Болни сусрет са Дрином често носи и језиве сусрете са најмилијим сродницима који у то доба скончаше у њеним таласима:

Дрина вода рањенике носи
Сестра брата познаје по коси

Народни пјевач је упркос државној, комунистичкој  репресији и забрани помињања српских стратишта памтио и у молитвеном тону пјесмом лијечио бол за изгубљеним најближим сродницима и сународницима. Тај бол је дијељен, свакако у потаји, са природним окружењем, са ливадама и шумама, али и са самом Дрином која је остала да вјечито свједочи причу о српском страданију на Младенце 1942. године па није ни чудо што су у тој тајности  до данас претекла и сљедећа поетска народна свједочења и сјећања која се преносе на потомке бар у потаји тужно пјевајући:

Нису ово ливаде за пашу
Већ за причест и за тугу нашу

Или:

Тих година у сну се не снило
Дрино водо како ти је било

Али су се неријетко у стиховима тих дјевојачких пјесама крили и коначни одговори о размјери усташког злочина:

Све што тада бјеше српског рода
Прекри земља и однесе вода

У тим дјевојачким и момачким пјесмама могли су се наћи и одговори о цијени плаћеној за тада још недосањану слободу посебно скупо плаћену баш у Старом Броду на Дрини код Вишеграда.

Дрино водо крвава слободо
Ко те гази кући не долази

Посебно болне су пјесме у којима туга за изгубљеним драгим особама надјачава тугу за изгубљеним оцем, мајком, братом. Дјевојке изгубљену вољену особу, тог несуђеног животног сапутника желе да сачувају макар то били  само његови земни остаци које је покрила земља или однијела вода из претходног напјева.

Дрино водо утишај валове
Да покупим кости драганове

Тужна је истина са којом се морамо сусрести да се наши  српски савремени пјесници и данас устручавају да проговоре о старобродским мученицима. Један од ријетких афирмисанијих пјесника средње генерације који је у своју поезију врло успјешно уградио и мотив старобродских мученика је Аћим Тодоровић аутор поеме Покољ Срба на Дрини.

Ова Тодоровићева поема има пет дијелова од по двије строфе од којих свака прва има по осам, а свака друга по шест стихова. Стихови су везани, а рима својом музикалношћу појачава ритам и оснажује пјесничку слику.

Тодоровићеве поетске слике српског страдања нису слике непосредне егзекуције и индивидуалне патње. То су амбијенталнопсихолошке  слике страве и ужаса кроз које пролази једини тада могући људски пут из свјетлости прогоњеног живота у извјесни мрак смрти.

Небеса мутна, а гњили дани 
спокоје стежу у гвожђа смрти.
Накотом црви дубе по рани,
Планина јечи страхоту слути.

Из тих надреалних слика мрака извирују, гмижу одреднице смрти од којих се крв у жилама леди свему што је живо.

Под страхом пиште безгрешни птићи,
огањ им згриза нејака крила.
Небеса горе, стрепе Влашићи,
а испод крижа сотоне лете-
у злочин вражји огрезла сила,
оштре им канџе ко бајонете.

У  мрачном колоплету патње, језе и смрти тумара српска нејач према супротној, слободној обали Дрине још увијек надајући се да ће утећи већ извјесној судбини смрти.

А небесима крстари туђи
Бог, праисконским бакљама џара.
Разапет Србин од лудог луђи,
самртно слово молитвом чини,
сираци испод мрклих чечара
са надом грабе крвавој Дрини.

Али све је узалуд. Смрт коју усташе сију надвладава живот и на земљи, и у води.

Смрвљена нада у вртлог тоне.
Згаснуле очи ко капи росе.
Сестринска трупла модрином роне,
безгрешне кћери савиле скуте,
у ћуву вјетра расплеле косе
нељубљене и недодирнуте.

На крају ове поеме смрти у којој царује тама злица, пјесник Аћим Тодоровић излаз налази у хришћанском васкрсењу недужних жретава које израњају из воде као небоземне фреске мученика да вјечно стражаре над окрвављеном водом.

Са мрког бора мирише смола.
У зјени ничу фреске из воде
Невиних жртви и апостола.

Када је ријеч о  још неафирмисаним ауторима   који су коначно јавно пјесмом проговорили и почели  поетски да свједоче о својим сусретима с том вјечном дринском гробницом српске нејечи њих има свега неколико. Они се са овим изузетно тешким и изазовним мотивом мање или више успјешно носе покушавајући да свој доживљај дринске старобродске трагедије уздигну на универзални ниво а истовремено задржавајући и лични однос према конкретном слоју поетски уобличене предметне стварности.

Тако Јелена Ковачевић у пјесми Дрина каже:

Ишла сам много пута до Дрине.
И сваки пут Дрина је била црвена.
То није била хладна вода зелена, умјесто воде текла је крв.

(……)

Под њом није лежала земља, почивао је прах српских тела.
У Дрину сам улазила.
Тело сам крвљу помазала и по праху костију газила,
Србе сам у Дрини тражила и ја сам исто дуго у брда гледала.

Злочин усташа у Старом Броду на Дрини и страдање невиног српског живља инспирисао је и Предрага Остојића који у пјесми Стари Брод  доноси снажне пјесничке слике тог сусрета недужних  са смрћу:

Плач и вриска
нејач се тиска
Дрина мутна
плаховита.
Небом слутња
да нико жив
прећи неће.

А онда и слике сурове егзекуције силника над немоћним:

Падају дјеца
Дрина их носи
усташа коси
крв се слива
никога жива.

Истоветни мотиви су нагнали и Жељка Милошевића да старобродску трагедију увије у болне стихове своје пјесме Стари Брод. Нижу се у Милошевићевој пјесми слике убогог збјега који хита ка Дрини, тој вјечној граници између смрти и слободе на којој ријечним мутним таласима тај измучени збјег бива заустављен, баш ту у Старом Броду.

А с посљедње границе куд мученик може
Само под небеске славе златне вијенце
Преко шест хиљада душа теби Боже
Полетје са Дрине и то на Младенце

У свом поетском разговору с Дрином Милошевић говори и о страху од комунистичког терора који је требао да резултира заборавом, молећи Дрину да она уз његову помоћ коначно исприча истину о српском страдању не само потомцима жртава, него и свима нама.

Кад ти ниси смјела хировита плаха
Ни жубором својим поменути жртве
Шта је народ смио него без уздаха
Тихо у самоћи оплакиват мртве

Сад сунце слободе кроз зјенице палих
На нас баца зраке водом мерџан сија
Зажубори јаче видиш ли те знаке
Проговори Дрино помоћу ти и ја

А о Дрини и о мукама српске нејачи тог хладног ратног прољећа у збјегу над којим се надвија смрт као једино извјесна судбина у бјежанији пред канџама ратних камарила поетски свједочи и Милоје Вељовић у пјесми Дрински холокауст. Централно мјесто у овој пјесми је смрт дјевојака у хладним дринским таласима. Њих, Загрљене честите дјевојке, пјесник пореди са ластама које Са планине у амбис кренуше чувајући чедност свог дјевојаштва и поклонише по властитом избору живот вјечитој сапутници Дрини.

Као  ласте с крилима слободе
У смрти су нашле олакшање
Свој су живот поклониле Дрини
Остале су вјечно некаљане!

Уз оне тужне напјеве народних дјевојачких пјесама пјеваних у потаји заједно са  ових свега неколико ауторских стихова насталих  у задњих неколико година јасно се види да се трагедија српска из 1942. године у Старом Броду полако јавља као важан пјеснички мотив у српској поезији страдања и патње.  А прије ових неколико стихова које су написали, изузимајући Аћима Тодоровића, мање познати аутори, познати пјесници су безразложно заобилазили ову тему па је  дуги низ година једино поетско свједочење о овој националној трагедији  била молитвена служба Владике Николаја Велимировића Ђердан од мерџана чије дијелове смо ми 2017. године извукли из заборава и  уврстили у поетску руковет Пред сјенима српских мученика.

У тој Служби новомученицима српским под симболичним насловом Ђердан од мерџана посебна пажња је с разлогом посвећена храброј, самоодлучној смрти преко тристо дјевојака које су бјежећи пред усташама, у мањим или у већим групама скакале у Дрину, да их усташке прљаве руке не дотакну.

Плану рујна светлост са босанских страна
Засија се нови ђердан од мерџана:
Изнад плахе Дрине са високе стене,
Буљук девојака са молитвом и вриском,
Скочи у реку да част очувају
Ал не од Турака, већ папских крижара.
Устраши се река, устави таласе,
Дубине раскрили да гробница буде.
Над зеленом Дрином блеснуше голуби:
Девојачке душе! Небо их пољуби.

Очекујући нове стихове  чији ће аутори бити у већој мјери афирмисани пјесници  који ће лијечити бол старобродских мученика, поетски његовати културу сјећања на наше, српске  страдалнике и нашу тугу чинити подношљивијом молимо ти се Господе да спасиш род српски и успомену на старобродске мученике во вијек и вјеков.

Раде Р. Лаловић