• Александар Јањић, Ваљевац, банкар по занимању, пре неколико месеци почео је помало стидљиво са једним занимљивим пројектом који се ових дана полако приводи крају.

Наиме, трагом информације на друштвеним мрежама, дошли смо и до нашег суграђанина, који је пре неколико година решио да истражи своје корене, а који су заправо и основа свега што чини овај занимљив пројекат. Јањић је написао песму о Љубињу и селу из кога је потекла његова породица, а ових дана убрзано се привиде крају и завршни кадрови спота који се снима у Херцеговини.

Породица Јањић није непозната у Ваљеву, прворођени у Ваљеву су браћа Александар и Угљеша. У Ваљево су досељени 1961.године са Косова. Но, праве информације добијамо од Александра Јањића, који више личи на врхунског историчара него на банкара.

Александар Јањић испред “Куле Ненадовића”- местаа свога одрастања

” Мој деда се звао Душан, али се породица 1928.године преселила на Косово указом краља у село Доњи Сврачак поред Вучитрна. Након завршеног ИИ светског рата, дедин рођени брат који је био војно лице остао је у Ваљеву, а мој деда видевши да на Косову нема будућности и суживота са албанцима, на позив свога брата долази са породицом у Ваљево и купује плац у улици Јакова Ненадовића, недалеко од куле Ненадовића. Из породичних прича знао сам да су наши корени из Херцеговине, из села Банчићи поред Љубиња. То село је у бившој држави познато као село 100-годишњака. У целој бившој Југославији то је било место са највише људи од 100 година. На њиховим гробљима су споменици где пише да су умрли са 100, 110, 115 година. Има један споменик, једна Мара је живела 117 година. Долазили су научници који су утврдили да постоје нека специфична струјања и где се сударају медитеранска и континентална клима ,па уз здраву средину и здрав живот горштачки допринео да тај народ живи дуже од просека.”

• Када си први пут отишао у Банчиће и Љубиње?

“Ја сам путујући на море 2015 године пожелео да свратим, да видим и мало фотографишем амбијент села одакле сежу моји корени. Била је жеља да свом оцу и породици покажем да сам био ту и покажем како то данас изгледа. Испоставило се да је цео тај пут био авантура из које се пробудила везаност за тај крај и за те људе тамо. Кренуо сам из Ваљева са родословом и са једном старом фотографијом, коју је мој деда направио на једном пропутовању почетком 70-тих година поред једне куће за коју смо претпостављали да је његова родна кућа. Без претераних амбиција да ћу ја ту нешто специјално открити. Дошли смо најпре у Љубиње и прва адреса на коју смо се обратили била је црква у Љубињу. Иако је била недеља није било никога али смо на црквеном дому нашли папир са бројем телефона локалног свештеника, који се на наш позив појавио у року од пет минута. Након наше приче он је позвао момке из тог краја којима сам рекао шта је разлог доласка, а испоставило се да су дошла два човека која су вероватно и најбољи познаваоци Херцеговине и породица у Херцеговини. Они су из цркве изнели старе пожутеле књиге, а онда су за неколико минута пронашли све тражено. И где су моји преци живели, где су сахрањени, цео родослов се поклопио са свим оним што сам ја имао. Дошли смо до мог чукундеде, они су рекли да би могло да се и дубље истражи, али усташе су у ИИ светском рату запалиле сеоску цркву са великом документацијом.”

• Шта сте након тих сазнања урадили?

“Људи који су нам помогли у документацији су изразили жељу да нас одведу на гробље где су сахрањени моји преци. То је за мене било фасцинантно, јер је у питању гробље старо преко 200 година, са старим каменим споменицима зараслим у трави. Уз помоћ мештана, стрпљиво смо ишли од гроба до гроба, од споменика до споменика, након сат времена претраге пронашли смо споменик и гробно место чукундеде и чукунбабе. Звали су се Милица и Ђура, преминули су 1898. и 1903.године. Мени је то било фасцинантно, јер се ту негде круг затворио- Банчићи- Косово- Ваљево. Ја сам се појавио као први који је затворио тај круг. После толико година дошао је неко ко се појавио на гробу чукундеде и чукунбабе. Наредне године смо поновили посету у појачаном саставу, ишао је и мој отац, стриц, брат, а ја од тада идем сваке године и проведем са мештанима пар дана. Да не заборавим и занимљивост након проналажења гробова- идеја је била да покушамо да пронађемо кућу са дедине фотографије. По повратку са гробља ушли смо у прве куће, а село је по пространству јако велико, испоставило се да је управо у дворишту те куће била кућа у којој је рођен мој деда. Сплетом околности домаћин је направио ту фотогравију мога деде почетком 70-тих година. Човек је рекао “сећам се човека твојих година , дошао је Душан који је тражио своје корене, и ја сам направио ту фотографију.” Са њима сам се баш зближио и упознао. Колико је добар народ у том крају и колико су гостољубиви а први пут су ме видели тада- ја сам вечерао у три куће, и на крају сам преноћио у Бранчићима. Од тада сваким мојим одласком у Банчиће и Љубиње тај круг пријатеља се проширује, упознао сам много људи, амбијент је прелеп.”

• Како си дошао до идеје да напишеш песму с обзиром да ниси песник и да никада раније ниси писао песме?

“Мало сам истраживао на Yоу Тубу и нисам пронашао ни једну песму о том крају и народу са тих простора, помислио сам да они заслужују да имају нешто своје, нешто аутентично. Својим пријатељима из МКТ Студија сам изнео своју жељу, жељу да направимо нешто што ће том народу остати једног дана и после мене, односно да ја оставим неки траг да се неки Александар Јањић вратио некада и оставио нешто својим људима, земљацима и рођацима. Када сам то испричао Драгошу Момчиловићу и Александру Којићу рекли су ми да је то права ствар. Одмах су прихватили да се ради песма и тако је почео наш подухват. Ја сам написао речи песме, и то је моја прва и једина написана песма у животу. Снимили смо је, глас је позајмио Мирко Ђурђевић, наш суграђанин кога смо видели у серијалу Никад није касно, а ових дана идемо у Херцеговину за завршне кадрове спота. Цео пројекат је радила ваљевска екипа.”

• Какав пријем је у Херцеговини овим поводом?

Људи су одушевљени, контактирали су нас и начелник општине и његов заменик и понудили су сву помоћ у реализацији песме и промоцији исте. Занимљиво је свакако и да смо за све статисте у споту узели девојке и момке из тог краја. Свакако ће бити и занимљиво и лепше да виде младост из тог краја у народним ношњама него нас из Ваљева. Изабрали смо средњошколце из Љубиња који су показали висок ниво професионалности и озбиљности у послу. Много смо се лепо дружили приликом снимања, милина је била рад на споту и када ових дана урадимо завршне кадрове, мислим да ћемо имати шта да покажемо на промоцији спота коју смо заказали у августу у Љубињу.

Извор: Објектива