• Истражујући теме и мотиве српске поезије страдања и патње и бавећи се анализом исте у функцији његовања културе сјећања написали смо и у часописима објавили низ есеја. Уже теме тих есеја су поетска свједочења о српским страдањима у Пребиловцима, над Корићком јамом, у Старом броду на Дрини код Вишеграда, у Пивским Долима код Плужина, на Кошарама и тако редом.

Након аналитичког прегледа поетских свједочења  инспирисаних злочином њемачке СС дивизије Принц Еуген у Пивским Долима код Плужина 7. јуна 1943. године које смо представили у есеју Поетска туга у Долима пивским, нашу пажњу је заокупио још један сличан злочин над српским народом у Црној Гори, а ријеч је о злочину  које су у српском селу Велика на Чакору, општина Плав, починиле двије СС дивизије,  Принц Еуген и Скендер-бег. Злочин се догодио 28. јула 1944. године на православни празник Светих мученика Кирика и Јулите.  Тада је само за два сата убијено 500 људи од чега 113 дјеце млађе од 12 година. (Детаљније о овом злочину на www.zlocinnadsrbima.com   и www.velika.me ). Злочин се догодио непосредно након што су се са Чакора и из Велике повукле до тада тамо присутне партизанске јединице које су отишле у Србију да појачају нападе на ЈВуО на Јеловој Гори између Ваљева и Пожеге гдје су најјаче борбе вођене  од почетка августа и у септембру 1944. године, а српско становништво на Чакору је намјерно  остављено потпуно незаштићено да их овдје, у Велици,  убијају СС трупе, а у Србији то исто да раде баш ови комунисти који су напустили Чакор и Велику.

Неки савремени монтенегрински историчари тврде да у Велици нису страдали Срби него Црногорци,  јер Велика није српско него црногорско село, али их у тим њиховим тврдњама демантују резултати пописа становништва чак и најновијег извршеног 2011. године, дакле, након одвајања Црне Горе од Србије. У том попису стоји да у Велици живи 74%  становника који се изјашњавају као Срби.

О овом злочину над Србима у Велици умјетнички снажније уобличених поетских свједочења  је веома мало о чему свједочи и краћи рад Велички покољ као књижевна тема аутора Бранка М. Пауновића из кога се види да о Величкој трагедији постоји неколико прозних радова, знатан број епских пјесама, по која тужбалица и мањи број лирских пјесама. Међу овдје наведеним лирским пјесницима аутор издваја Тодора Живаљевића Величког, Вукмана Оташевића, Раденка Бјелановића и још неколико мање познатих пјесника.

И након великог уложеног труда на проналажењу зрелих лирских поетских текстова о страдању Срба у Велици 1944. године успјели смо да пронађемо мали број пјесама и то: Молитва за род мој велички Тодора Живаљевића Величког, Велика Емила Лабудовића, Велика Батрића Бабовића, Величко подне Милице Бакрач, Сјенима жртава из Велике и Пивских Дола Драгана Копривице и Поема величким жртвама Момчила Гојковића Лешова.

У наредном дијелу ћемо дати аналитички преглед ових лирских свједочења.

(Фотографија преузета са сајта www.zlocininadsrbima.com)

II

Како поетска свједочења о страдалим мученицима на било ком стратишту неријетко представљају узвишене поетске молитве  онда је  логично да овај аналитички преглед поезије инспирисане величком трагедијом  започнемо освртом  на поему Молитва за род мој велички Тодора Живаљевића Величког.

Ова поетска молитва упућена Господу није само молитва скрушеног побожног потомка величких мученика  него је и својеврсан болни крик неког ко осим Бога нема коме да се обрати за милост и спас тих душа напаћених.

Милости  Боже  дај
за род мој
велички
головрати
у невремену пометени
ножем сусједовим
на Светог Кирика и Јулиту
поклани
на граничара сој
дурешни
малени
на род ноћобдија
непокорни
занесени
по коме и ја добих друго име своје

Осим изразитог молитвеног тона, те узвишене интонационе компоненте која са собом носи одговарајући емотивни набој овдје су присутне и жртве, ти недужни људи головрати // … дурашни // малени // … непокорени //  занесени, а онда и вријеме, и начин њиховог страдања …на Светог Кирика и Јулиту // поклани.

Живаљевић се посебно моли Господу и за преживјеле како би живот у овом прелијепом српском селу на још љепшем Чакору том слободарском међашу био настављен.

Свевишњи окрени се
молим Ти се
на оне
који желе
да жизан
овдје
поново набуја
ко што некад је био

Пјесник с разлогом понавља молебан Свевишњем описујући род велички атрибутима патње која се на њиховим лицима види да их његов пехар жизни прелесне у царству небеском не заобиђе јер зна да су му остали вјерни до краја овоземаљског живота.

 Појем молебан Теби
Божанствени
за род мој
велички
од животне студи
пометени
у лицу спечени
и избраздани
до земље савијени
прије уре задње
да принесеш му пехар
жизни прелесне
што заобиђе га
на софри Твојој
и Твојему пладњу

Емило Лабудовић своју пјесму Велика и формално, и структурно организује као своје обраћање Велици. Пјесник своје обраћање отвара јасном констатацијом

Познајем сва ћутања твоја
Њихову глуву самоћу
Дрхтим дрхтања твоја
Гатам ти сновиђенице …

поистовјећујући се  с њом, с Великом, па ево чује не само крик злослутних гавранова који се оглашавају у невријеме, у јулском неспокоју него и сриче немушта слова величке окамењене читанке док милује облаке и превија крваве величке ране.

Посебно су упечатљиве слике величког погрома који  у сјећању преживјелих још увијек траје па му ни у пјесниковој души  никад краја бити неће, јер

Још диме твоја згаришта
Твоји обори и штале
Ледене јулске ватре
Још лижу твоје сљеме.
А сјевер са Ћемена пири
Још горе колијевке
Поњаве и дјевојачка спрема

Градациона линија пјесникова поетског исказа од почетка до краја пјесме се огледа у узвишеном тоналитету властитог обраћања које прате одговарајуће пјесничке слике што у цијелости кореспондирају  са болом који врца из сваког стиха не само као емотивни исказ него и као понављајуће молитвено слово.

Велико, велика тајно

 (….)

Велико, велика рано

(….)

Велико, велико ватриште

(….)

Велико, велика истино

(….)

Велико, велики пркосу

Пјесникова туга је посебно голема и због тога што зна да се о величкој трагедији још увијек не говори отворено и без страха, јер зна да има још оних којим истина о величком погрому не иде у прилог.

А још је оних који би да те пале
Да те спрже
Да ти се затре
У одиви сјеме
Да ти лелеци буду једине попијевке
А пјесме – тужбалице
Да те нема.
Да те још једном пониште
Ћутањем и заборавом
Да те сакрије лаж
Да будеш мања од себе
И свог имена

 А она, Велика, је ипак пркосна због тога што се ње сјећамо свакога љета, сваког јула, зато што траје, горда у црнини, кроз вријеме, између рађања и опијела.

Лабудовић ову својеврсну поетску дискусију  с Великом и њеном тугом насталом након злочина почињеног на дан светог Кирика и Јулите 1944. године, завршава упечатљивим стиховима који славе њено име  и њену жртву истински достојну да се пред Богом моли за нас иако јој ни име досегли нисмо.

И сваког јула
Као онда Света Јулита
Усред свога непребола
Завапиш: хвала ти, о, Господе,
Што нас чиниш жртвама
У Твоју славу и име Твоје!
Пркос  цвијетом видаш ране
И своју тугу
Умоташ у дугу
Кудељно повјесмо
У плахе јулске кише
Јутарњу росу на откосу
И вазнесеш се Небу
Да молиш за нас посустале
Што ти још име досегли нијесмо
Велико, велики пркосу!

Од свих пјесама инспирисаних стравичним покољем у Велици по свему је посебна пјесма Батрића Бабовића Велика. Састоји се од шест строфа са укрштеном римом и одговарајућим ритмом и интонационом хармонијом. Већ у првој строфи пјесничке слике су упечатљиве и експлицитно одражавају наговјештај страхоте која се примиче недужном српском живљу у Велици.

Ево иду браћа и кумови
Као да је Божић не Јулита
Крвави су чакорски друмови
Невиђена полазничка свита

И није случајно пјесник за илустрацију, нажалост не првог моралног суноврата величких комшија, изабрао као кључне симболе Божић, кумство и комшијство. То су категорије које се никада у истинској народној етици свих чакорских, а и других становника нису доводиле у питање, осим када се у ружним и тешким временима, оним лакомим и наизглед моћним, разум помути а крв засјени све видике па туђин постане ближи од првог комшије. У тим случајевима се и небо, и земља, и народ другачије појављују па и кумство и комшијство завршавају у апокалиптичним сликама стварности.

Небо јечи колијевке пиште
Утробе се ножем отварају
Огњем кумство и комшијство крсте
За Небеско Царство припремају

Када се етичке вриједности у тим тешким временима сруше, када се зло прихвати као врховна вриједност, онда се све окрене наопачке, црквена звона плачу, птице не пјевају, тама свуд зацари  па у том помрачењу ума обавезно страдају не само људи, него и правда, и слобода.

Плачу звона са Светих Тројица
Лим се усред јула заледио
Умрла су појања свих птица
Ни Бог није оно што је био

Нису исте ни гора ни вода
Прамен таме душе захватио
Умрли су правда и слобода
Кад кум не би оно што је био

Бабовић своју пјесму завршава библијским фрескописом са кога мученичке душе праведника страдалих само због тога што су вољели Христа и слободу тјеше у тугу вјечно завијене преживјеле Величане.

Два метоха огњем изгореше
Претвори се кланица у фреску
Мртви озго живе доље тјеше
И величку чуварку небеску

И Милица Бакрач слично Лабудовићу и Бабовићу види Велику у злом дану кад бануше хладне и гладне чете, // газећи старце, мајку и дијете. Види пјесникиња то село у коме након проласка комшијске хорде зла ништа живо остало није, а сурови егзекутори, комшије, заслијепљене мржњом  нису ни чули, нити жељели да чују крике недужних иако се пред њима гасио цио један колектив, цио живот.

Не, нису чули ропце и крике,
нити су жалили, из навике
крв младих срца, низ груди чиле.
Падоше косе, наковњи, виле!

Падоше главе, и очи плаве…
Не, нису стигли ником да јаве,
да су невини, пред правдом Бога.
Не загрлише никога свога.

И поново је злочин остао некажњен. И не само то, него су остали  потомци злих дјела да наново кривотворе историју па је пјесникиња с разлогом огорчена те пјесму завршава логичним питањем на које ће једном Бог дати коначан одговор.

Зар их је правда заборавила,
с намјером да нам запали крила?
Чујеш ли, душо, јав својих душа,
Велика, подне, Господ их слуша.

Драган Копривица у пјесми Сјенима жртава из Велике и Пивских Дола  не раздваја жртве та два стратишта, јер и једне, и друге жртве су жртве српског народа, а у оба случаја егзекутори комшије као припадници окупационе фашистичке силе.

Два покоља на два краја,
двије туге до бескраја…
Велика… И Пивска Дола…
Мјеста вјечног непребола…

С једним истим зликовачким жаром
убијано и младо и старо,
међу њима и стрављена дјеца,

за којом и данас неко јеца…

Као и Милица Бакрач и Драган Копривица  је киван што су Зликовачки казнени одреди ти тобож људи у оба случаја остали некажњени.

Овај кратки преглед најзначајнијих поетских свједочења о страдању у Велици завршавамо аналитичким освртом на пјесму Поема величким жртвама Момчила Гојковића Лешова. Гојковићева пјесма има девет строфа са укрштеном римом и са уједначеним ритмом. Свака строфа у овој пјесми је посебна стравична пјесничка слика која вјерно преноси реално страдање и уобличава га у пјеснички израз. А те појединачне пјесничке слике  се и синтаксички, и парадигматично слажу у једну велику поетску слику српског села на Чакору које у пламену нестаје.

Ево неколико конкретних слика страдања у мозаику који лако из поетске форме може бити преведен  у визуелно ништа мање болно ликовно свједочење.

Уводна пјесничка слика  и временски, и суштински свједочи о злочину који не бира ни вријеме, ни мјесто.

Дваес` осмог јула, о злокобни дане,
на домак слободе и у смирај рата,
Велика задоби непреболне ране,
заклани лежаху сестра поред брата.

 Нешто мало даље, у самртном ропцу,
малишан пркосни, набијен на куку,
крај чесме на шљиви виси на конопцу,
крвник му се кезаше, крвавијех руку.

На ову поетску слику се и визуелно, и језички, а онда логично и поетски наслањају једна за другом слике убијене дјеце, масакрираних дјевојака, језиве слике уморене одојчади и мртвих чувара и дома, и блага.

Повојче, крваво, од годину дана,
црв по њему гмиже и гомила мува,
на маленом тијелу пет убодних рана,
мртав шар-планинац као да га чува.

Oсим језивих поетских слика убијених ништа мање стравичне нису ни слике кућа у пламену  крај којих крвник стражари док невине жртве пламен не умири.

И на самом крају Момчило Гојковић Лешов слика те звијери у људском облику које су у хистеричној пјесми славиле смрт својих комшија без имало гриже савјести.

Пјевали су пјесме крвавих ножева,
крвљу невиних, испрсканих блуза,
 иза њих осташе згаришта, лешеви,
 кланих и одраних и потоци суза.

Све ове пјесничке слике и поетска свједочења су нама довољна опомена да памтимо и да никад не заборавимо ни Велику, ни било које друго наше стратиште.

Раде Р. Лаловић