• Др. Франо Кулишић, секретар Матице Српске у Дубровнику и потстароста дубровачког Српског Сокола „Душан Силни”, умро је 18. октобра 1915. у интернацији у Волфсегу, у Аустрији. За Првог балканског рата био је секретар Одбора за сакупљање прилога Црвеног крста балканских хришћанских народа. (1) Залагањем Дубровачког Радничког Друштва посмртни остаци су пренесени 1937. у Дубровник.

Гробље Бониново у ДубровникуПрофесор београдског универзитета др Хенрих Барић, родом из Дубровника, одазвао се позиву „Дубровачког Радничког Друштва“ да у Дубровнику одржи предавање пригодом преноса земних остатака др. Франа Кулишића из иностранства у његов родни град. Предавање „менталитет једне дубровачке генерације“ одржано је 1937. у свечаној дворани дубровачког српског пјевачког друштва „Слога“. Присуствовали су одлични представници јавног живота, радници, студенти, обртници итд. У уводу предавања Барић је дао уверљиву слику заточеничких логора са баракама „бивших људи” а потом прешао на политички покрет католичких Срба, предратну Српску народну странку на Приморју и улогу коју је у њој одиграо Дубровник; на творачке снаге Српског покрета код католика на Приморју, Далмацији, Дубровнику и Боки Которској; на дијело српског национализма у стварању југословенске идеологије у правом смислу те ријечи и на образовање нацијоналне државе изван оквира бивше двојне монархије, а у супротности са државно-правним теоријама које су од 70-тих година овладале код претежног дијела Хрвата. У предавању је истакао улогу предратне Српске народне странке на Приморју. Истакао је да су у тој странци значајну улогу имали Срби римокатолици. Они су „доказивали да Српство није везано искључиво с православљем“. (2)

Паробродом „Карађорђе” у петак 5. новембра 1937. допремљени су посмртни остаци др. Франа Кулишића. Из лађе су га изнели његови другови интернирци. На пристаништу уз чланове породице били су представници општине и свих националних удружења у Дубровнику те велики број грађанства. Пригодно украшен камион је уз пратњу великог броја аутомобила одвезао мртвачки сандук пут Дубровника. Долазак ковчега био је оглашен пуцњавом са тврђаве Минчете. Кад је стигао на Пиле, поздравила су три пуцња долазак посмртних остатака. Ковчег је био унесен у соколану, око ковчега је било положено 18 венаца. Више ковчега биле су заставе сеоских соколских чета. Почасну стражу држала су 2 сокола. Мртвачки ковчег био је изложен у у сали Соколског Дома у суботу цео дан. Уз ковчег је стајала велика слика покојникова. У чланку „Пренос костију брата др. Франа Кулишића у Дубровнику” у листу „Соколски гласник“ истакнуто је : „Свет је пунио цео дан дворану да се поклони мученику и патнику. У недељу 7 о.м. била је свечана сахрана.” У недељу понесоше другови из школе и интернације ковчег из Соколане и пренели су га у цркву Св. Влаха кроз густи шпалир грађанства и чланова свих националних друштава. Музика је свирала „Хеј, трубачу!” Након свршеног црквеног обреда ковчег је изнесен пред цркву, и ту су га прихватили соколи. Пред заветним храмом св. Влаха био се окупио цео национални Дубровник. Сва национална друштва, предвођена соколском музиком и соколима узела су учешћа. После очитане заупокојене молитве у храму, ковчег је изнесен на Лужу, где су се са покојником опростили претставници : Општине, Радничког друштва, Матице Српске, сокола и интернираца.

Први је говорио др. Антун Буцоњић, подпредсједник дубровачке опћине, затим Светозар Барбић, председник Матице Српске, па Божо Хопе. У име Сокола говорио је староста Соколског друштва Нино Шутић. У свом говору истакао је : „Прошао си кроз нашу соколску школу сагоријевања и прегарања и с тога си био потпуно спреман и сагорио за отаџбину, …” У име Дубровачког Радничког Друштва говорио је Перо Рељић, школски друг покојников. Затим је кренула погребна поворка, у којој је било око две хиљаде грађана, пут гробља на Бонинову.

Кнежев Двор, сврква Светог Влаха и палата Спонза

Над гробом говорио је Влахо Рагуж истакавши : „Године 1906 за вријеме боравка аустријског престолонасљедника Фердинанда у Дубровнику, био је у то исто вријеме у нашем граду и црногорски престолонасљедник Данило. Тада, једног дана сретнем тебе у друштву са пок. Тонком Зоре и то код Орландова ступа. …Одједном се појави једна кочија. У њој је био принц Данило. Ти си га издалека препознао … Ево Данила, хајде да га кличући поздравимо ! Ти си први кликнуо: Живио! Ми прихватисмо а брзо прихватише и они око нас којих је било много. Пратећи тако Данила и кличући му, маса је све јаче надолазила и придружила се к нама пратећи кола, која их је у једном трену пограбила и просто носила. Тако је ишло до градске капије, гдје нам је манифестације пресјекао кордун жандара. Све је ово са терасе Догане поматрао аустријски престолонасљедник Фердинанд, који је доживио да му нико од Дубровчана, за цијело вријеме његова боравка, а ма баш нико није кликнуо ни једно : Живио ! И ако се је то пресирало са свих службених страна”.

После говора Рагужа Српско пјевачко Друштво „Слога” отпјевало је „вјечнаја памјат”, а после тога соколска и дубровачка Грађанска музика свирале су посмртне маршеве при спуштању ковчега у раку. После погреба сврстала се поново поворка од преко две хиљаде људи предвођена соколима која се уз свирање маршева вратила са гробља у Дубровник. (3) О преносу костију Франа Кулишића писао је и лист „Соколски гласник“ из Београда.

У чланку „Пренос костију брата др. Франа Кулишића у Дубровнику”истицало се да 7. новембра 1937. „Дубровник је доживео један ретки дан, у коме је светачки лик св. Влаха поново угледао онај стари предратни Дубровник по коме је био познат у свим крајевима као стара словинска Атина.” Кулишић је био подстароста у Соколском друштву „Душан Силни” у Дубровнику. Студирао је филозофију у Бечу. Чим је завршио студије прихватио је позив Матице Српске и постао њен главни секретар. Његовим залагањем Матица је издала око 15 дела, међу којима и два његова дела. Као коментар у чланку је истакнуто : „Дубровник је овом приликом поново показао и доказао, да још „Живи дух наших старих дедова”. (4)

Дубровачко Радничко Друштво примило је од професора Београдског Универзитета, дубровчанина Др. Хенриха Барића, телеграм: „На повратку у Београд захваљујем Вам најлепше на срдачном Вашем дочеку–Професор Барић” (5)

Српско друштво у Дубровнику у међуратном периоду

Интернирци, другови др. Франа Кулишића захвалили су се у листу „Дубровник” Дубровачком Радничком Друштву, а нарочито тајнику друштва Јаши Милославићу, који су својим настојањем и пожртвованошћу омогућили пренос посмртних остатака др. Франа Кулишића у Дубровник. (6) Приликом преноса и сахране посмртних остатака др. Франа Кулишића приредило је соколско друштво академију. На почетку академије командант места, генерал М. Вуковић, предао је сеоској соколској чети из Мокошице краљев сребрни вијенац, као награду за првенство која је чета тог дана извојевала при натјецањима. (7) Поводом преноса посмртних остатака др. Франа Кулишића у листу „Дубровник” објављен је чланак Милана Решетара у коме је писао о својим контактима са својим некадашњим ђаком. Истакао је да др. Франо Кулишић није могао да добије место суплента у дубровачкој гимназији јер је био одушевљени Србин. Уместо тога примио се посла да уреди Богишићеву библиотеку у Цавтату. Изгубивши наду да ће добити место у дубровачкој гимназији или у архиву, тражио је и добио место у цетињској гимназији. Вратио се у Дубровник и постао секретар дубровачке Матице Српске. По објави рата Србији био је ухапшен и одведен са осталима у шибенску тамницу као “политички сумњив”. Држан је у затвору до 3. 12.1914. као талац, и ако није било никакве тужбе ни истраге против њега. Тог дана он и Луко Бона били су пуштени на “слободу”, али су морали ићи у мало место у горском крају Горње Аустрије. Ту су живјели у друштву са Ивом Грисогоном и његовом супругом Невенком Трипаловом. У интернацији наставио је да прима плату од дубровачке Матице Српске. (8)

Лист ,,Дубровник” пренео је из сарајевске „Југославенске Поште” осврт у коме се коментарисало : ,,Недавни поход гробу незаборавног Антуна Фабриса, па пренос земних остатака пок. др. Франа Кулишића и комеморација 30-годишњице смрти пок. Богишића, показали су најбоље, да је Дубровник … једнодушан кад наглашава … своју улогу у значајној предигри нашег народног ослобођења и уједињења. … А ,Хрвати” којима може да командује брачанин Роко Мишетић, нису никада улазили ни у једну културну и народну манифестацију старога Дубровника, јер сва та куферашка посљератна војска има везе са Дубровником колико и Камчатка са Мљетом. Зато их национални Дубровник није никада ни желио ни позивао да буду удионици у поштовању његових вјековних светиња и великих имена у његовој историји.” (9)

Соколске просторије у Спонзи

Др. Франо Кулишић, секретар Матице Српске у Дубровнику и потстароста дубровачког Српског Сокола „Душан Силни”, умро је 1915. у интернацији у Волфсегу, у Аустрији. После 25 година иницијативом дубровачких културних и националних установа, међу којима се истицало Радничко друштво, кости Франа Кулишића су пренете у Дубровник. Паробродом „Карађорђе” 5. новембра 1937. допремљени су посмртни остаци др. Франа Кулишића у Дубровник. О свему што се дешавало извештавали су листови „Дубровник“ и „Соколски Гласник”. Лист „Дубровник“ опширно је извештавао са сахране. Пред заветним храмом св. Влаха окупио се национални Дубровник. Сва национална друштва, предвођена соколском музиком и соколима узела су учешћа. Др Хенрих Барић, одржао је предавање о политичком покрету католичких Срба у Дубровнику пре Првог светског рата. Соколско друштво Дубровник приредило је академију. Тиме је завршен пренос и сахрана истакнутог националног борца из Дубровника. Сарајевска „Југославенска Пошта” истакла је значај сахране за национални Дубровник.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици: истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 460;
2. „Предавање у „Слози” професора београдског универзитета, Др. Хенрика Барића, Дубровчанина”, стр. 1,2,3, бр.42, „Дубровник”, 13 Новембар 1937, Дубровник; Никола Жутић, „Српство, либерално југославенство и хрватство у Далмацији 1918-1941 .“, Љетопис Матице српске у Дубровнику, Зборник радова I, Београд, 2010, стр. 205 ;
3. „Мртви буде успавани Дубровник”, „Дубровник”, Дубровник, 13 Новембар 1937, бр.42, стр. 1, 2, 3; „Пренос костију брата др. Франа Кулишића у Дубровнику”, „Соколски Гласник”, Београд, 1 децембар 1937, бр. 37, стр. 5;
4. „Пренос костију брата др. Франа Кулишића у Дубровнику”, „Соколски Гласник”, Београд, 1 децембар 1937, бр. 37, стр. 5;
5. „Телеграм проф. Барића „Дубров. Радн.Друштву”, „Дубровник”, Дубровник, 13 Новембар 1937,бр.42, стр. 4;
6. „Захвала”, „Дубровник”, Дубровник, 13 Новембар 1937, бр. 42, стр. 4;
7. „Академија у Соколу”, „Дубровник”, Дубровник, 13 Новембар 1937, бр. 42, стр. 4;
8. Милан Решетар, „Из писама пок. Франа Кулишића”, „Дубровник”, Дубровник, 24 Децембар 1937, бр.48, стр. 1,2;
9. „Колико и Камчатка са Мљетом”, „Дубровник“, Дубровник, 21 маја 1938, бр. 20, стр. 4;