ПОСЉЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ БОЖИДАРА М. ГЛОГОВЦА: На стотине Херцеговаца из Београда испратило вољеног пјесника (ФOTO)
НАСЛОВИ

ПОСЉЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ БОЖИДАРА М. ГЛОГОВЦА: На стотине Херцеговаца из Београда испратило вољеног пјесника (ФOTO)

  • Мала сала Коларчеве задужбине била је претијесна да у њу стану сви они који су дошли на комеморативни скуп посвећен вољеном херцеговачком пјеснику и филозофу Божидару М. Глоговцу.

Управо ту, на истом мјесту, прије нешто више од године , 21. јуна 2018. године Божидар је уприличио промоцију свог животног дјела „Пасош за небо“ .  Комеморативни скуп је почео аудио записом у коме су се чуле завршне ријечи тада изговорене Божидарове бесједе.

– Шта би Руси да немају Пушкина, хладни Енглези да није било Бајрона, Шпанци без Лорке, Италијани без Петрарке, Индуси без Тагоре, Арапи без Омара Хајама и шта би Срби да нема Његоша. Да ли би она славна епопеја „Пробој Солунског фронта“ био толико славан да није пјесник Милутин Бојић кликтао „стојте галије царске“. Тим великанима нисам достојан ни воду носити и ако ћете мене с ким поређивати упоредите ме са оним попом Мићом из „Горског вијенца“ кад замуцкује каже „Ка је, да је, о њему се бавим. Ко ће боље, широко му поље!“

Потом је Жарко Ратковић, предсједник Удружења Требињаца “Јован Дучић” у Београду позвао присутне да у молитвеној тишини минутом ћутања одају почаст Божидару Глоговцу.

О свом ђеду Божу говорила је његова унука Сара Симић.

– Е мој мили ђеде, ниси ти мени никада рекао да тебе људи оволико воле… Ја сам знала да ти њих волиш и да волиши да окупљаш људе и беседиш. Ево и окупио си их као никада до сада, али ја беседим уместо тебе. Они сви плачу. Сви до једног. А ја их гледам и чудом се чудим. Ја их не разумем зашто они плачу и помало се љутим. Оплакују се кукавице, пропалице, људи који су протраћили свој живот, људи који нису ништа створили и иза себе оставили – рекла је Сара описујући какво је богатсво иза себе оставио Божо.

– Оставио си изванредну жену Смиљану која је својих 55 година живота била твој верни сапутник и родила ти троје дивне и успешне деце Милована, Милицу и Богдана. Оставио си нас четворо Иву, Филипа, Давида и мене, твоје унуке твоје потомке који никада неће заборавити чији су. Оставио си писане речи твојој најмилијој Херцеговини и свим Херцеговцима и Србима широм света. Оставио си иза себе толико добрих пријатеља који су данас дошли да ти укажу последњу почаст.Поносни су што су те познавали и што си био њихов пријатељ! И ми најмилији твоји смо поносни што кроз наше вене тече твоја крв! Научио си нас шта значе реч част, поштење и да је најважније да никада не изгубимо образ! – рекла је Сара, која је дала завјет да ће наставити ђедовим путем.

– На дан мог рођења написао си најдивније стихове овог света за мене, а један део каже: “Од једне до друге Саре то сам за сада ја!” Ето мили ђеде, то и јеси ти! Једна те је створила, а друга ће тек да створи и говорићу твојим потомцима из какве куће потичу и да треба тиме да се диче и поносе. Фалићеш ми ђеде… Panta Rei, како си ми ти стално говорио! Све тече, све се мења и све бива борбом. Носићу до последњег свога даха поносно име твоје мајке, а тада знам да ћеш ме чекати на неком бољем месту раширити руке и рећи МИЛУША МОЈА, волим те заувијек ђеде мој – завршила је своју бесједу Сара, док су многи брисали сузе.

Жарко Ј. Ратковић, предсједник Удружења Требињаца “Јован Дучић” у Београду, које је и организовало комеморацију подсјетио је на ријечи са пјесникове промоције “Зовем се Божидар М. Глоговац и ово М ми је важно из два разлога. Први је да се не побркам сам са собом, а други што сам поносан на свог оца Милована који је кроз живот часно пронио своје српско име”.

– Ово је прије отприлике годину и по дана Божидар дао на знање, на овом истом мјесту, приликом промоције његове књиге “Пасош за небо”. Као да је слутио да ће ускоро на далек пут. А, знао је да му пасош није био потребан, јер пред његовим благим осмјехом и питомом ријечју отварале су се све границе и најтврђа срца. Стихове је почео да ствара тек у шездесетим годинама живота. Да се, како каже, није љуто завадио са законима биологије српска поезија би била много богатија. Објавио је једанаест књига и овдје, на Коларцу, обећао је да неће стати. Нажалост, то обећање неће испунити – рекао је Ратковић који је истакао његову улогу у Удружењу Требињаца.

– У себи је носио бригу за српски род. Своју носталгију за Херцеговином Глоговац је најбоље исказао у пјесмама “Херцеговачка села”, “Паук и мрав” и “Мени грешноме”. Кад пјева о љубави његов стих је благ и питом, јасан и бистар као Требишњица , али и громовит и силовит као муње око Леотара када пјева о части и домовини. “Дучићеве вечери поезије” или сусрети Херцеговаца, ма гдје били, били су незамисливи без Божовог присуства . Другим ријечима, давао је печат свакој “духовној моби” херцеговачкој. Својим духовитим најчешће римованим опаскама одушевљавао је присутне, а шешир који вјероватно није скидао ни кад спава, постао је ништа мање популаран од шешира професора Вујића. Збори из њега питомина Моска која се носи и утећи јој се не може и сваки замор лијечи у крилу завичаја. Тамо гдје има највише звијезда, гдје миришу вријесак и зановијет. Враћа се Божо на његово Моско, а то, као да је наслутио стиховима у својој, седмој по реду, књизи “Велики одмор”. Симболична ли наслова.

“Опијен и занесен
Љепотом завичаја
За тренутак затворих очи
Срце само што не изађе
Потонуше ми лађе”.

На крају ове тужне бесједе примјетио бих. Не случајно , Божо нас је напустио у никад дуже и топлије михољско љето. Путуј пријатељу тужна те Херцеговина чека.

Читав живот Божо се дружио са гусларима и љубитељима епске поезије, а како је у својој бесједи рекао професор Славко Алексић сваки сусрет са Божом био је весео.

– Кад сам негде летос чуо да је отишао у бању, упитах нашех заједничког пријатеља Миленка Чабрила: “Је ли то болестан Божо?”. Он ми лагодно одговори: “Болестан је док не проговори, а чим проговори одмах оздрави.” Па хајде да га обиђемо да му не дамо да ћути. И заиста, погодили смо дијагнозу. Моћ говора је посебна и највећа моћ, а Божо је то мимо многе друге поседовао и својим устима проговорио прве строфе од прве своје песме одмах је постигао говор и уписао се у велике песнике. За све је имао праву реч, а у тим речима је било колико поезије толико и филозофије. Не зна се шта је било раскошније, оно што је писао или оно што је говорио. Његова поезија не умире и не стари, јер онај пјесник који не живи никад није ни постојао. И данас с правом могу рећи, знајући његову биографију, да се није могао паметније утрошити један живот. У његовим песмама живи народни говор, посебно херцеговачког поднебља.

И златоустим речима приказао је жену, Херцеговку, која у исто време обавља четири радње: носи бреме на леђима, бреме у стомаку, плете и тера стадо у тор. За све благо овога свијета Божо не би дао свој земљани под своје куће. И највећа планина коју је прешао био је његов праг његове куће. Ми који смо се скупљали и окупљали око њега остали смо му дужни. Можда је то и боље него да одлази исплаћен или преплаћен од стране нас. Божо је поодавно узео пасош за небо, а ето данас је добио и визу. Смрт му није наудила, не може му ништа јер га је у вечност превела његова поезија. Хтео бих да нађем неку реч утехе за његове најмилије и најближе, али већ одустајем. Он је заслужио да остану неутешени. Путуј небески Божидаре у своју Херцеговину и мирно се ослони на свој камен из кога си изникао. Нека ти је вечна слава и хвала, а породици душевни мир.

Драшко Магделинић је говорио у име Савеза гуслара Србије и гусларског друштва “Вук Караџић” чији је члан Глоговац био скоро четврт вијека.

– Наш Божидар као темељни члан нашег друштва својим умећем, мудрошћу, племенитошћу, бистрим умом и оштрим пером је оплемењивао наш рад. Сви ми носиоци епског стваралаштва памтићемо љепоту његовог стиха, искреност и непосредност, као и снажан крик “Рађајте мајке Српкиње” у коме истиче жељу за биолошким оздрављењем нашем народу. Божидар није био само наш члан, он је припадао свима. Окупио нас је данас, као и много пута раније, желећи да пробуди најискреније и најјаче емоције код свих нас. Носио је у души сву љепоту и радост херцеговачког оштрог камена на којем је први свој босоноги искорак направио прије 80 љета и управо тај ход на оном станцу камену је турио печат његовог људског и постојаног бића. Нека му је вјечна слава!

Светозар Црногорац се у име преосталих српских херцеговачких удружења у Србији опростио како је рекао “ најомиљенијег и најагилнијег представника, легенде, великог човјека и пјесника Божидара Божа Глоговца”.

– Пуне три деценије Божо је неуморно крстарио по свим нашим свечаностима од Гајдобре и Суботице, преко Новог Сада и Зрењанина, Вршца, Ковина, Панчева, Београда… Свуда је стизао, био први и вазда нас подстицао на слогу и заједништво. Виспрени Милош Марковић једном је рекао ,,тамо где је Божо, тамо су добри људи и никад није досадно’’. За сва наша удружења Божов одлазак у вјечност је ненадокнадив губитак. Неуморни бард бритке писане и усмене ријечи, чувар српског језика и народне мудрости, мајстор метафоре, неуморно је ковао своје стихове, углавном посвећене нашој Херцеговини, избацујући у поодмаклим годинама као од шале десетак својих песмарица. Чини ми се да је био најсрећнији када се окупимо и гангом подсјетимо ко смо и шта смо и одакле смо дошли.

Остаће за нас и наше потомство његове пјесме: Србија, Херцеговина, Цвијета, Љубомирка, Даровна јабука, Учитељица Стана, Милуша и Милунка, Рађајте Српкиње мајке…. које ће још дуго остати непревазиђене. Његовом последњом пјесмом ,,Што нам вришти Дамјанов Зеленко ‘’ као да нас опомиње зашто ћутимо. Остаће жал за његовом незавршеном Поемом о Милутину, за коју ми је два дана прије него што ће поћи у незаборав рекао да је из кревета стигао до пола. Вјечнаја памјат нашем брату Божидару, добром човјеку, поштоваоцу и највећем промотеру људских врлина и вредности – рекао је Црногорац.

Пјесник Драго Брновић из Краљева је Глоговца дефинисао као “пјеснички и бесједнички феномен”.
– Марко Миљанов је послије педесете године научио да чита и пише и остави нам примјере чојства и јунаштва. Божо је тек послије навршене 60. године почео да пише поезију која је намијењена свим узрастима и сталежима. Рођен је 1939. године, када је почело највише зло на планети које нам је до данас познато, а Божо је био савременик и свједок српског страдања, а посебно српске Херцеговине. Све те слике оставио је у својој поезији, која је била најпиткија из његових уста – рекао је Брновић.

Са тим се сложио и публициста Горан Лучић је, који је истакао да послије Божа више нико неће моћи да изговара његову поезију “горко и слатко, животворно и покајно”. Он је казивао стихове Божидарове пјесме “Паук и мрави”.

На крају, мимо протокола, присутнима се обратио свештеник Рајко Рајић.

– Шта рећи о човјеку који је дао наслове књигама “Причешће” и “Пасош са неба”. Ту се види душа, да је био човек неба, човек цркве и божији човјек. Његове пјесма “Рађајте Српкиње мајке” треба да се чита по цијелој Србији. То није пјесма него завјет за коју је требао да добије орден Светог Саве. То није пјесма, то је завјет. То треба уз Свето писмо штампати, и кад свештеници свете водицу по кућама носити. Ја то и радим. Када сам чуо да се упокојио помолио сам се за његоиву душу, а онда ми дође пјесма о њему којом би желио да се опростим од њега.

 

Божидару Божи Глоговцу 

“Рађајте Српкиње мајке”
спада у највеће пјесме,
ово је Србима завјет
који се заборавит не смије.
Ови чудесни стихови
део су Божијег дара,
који су нама даровани
кроз једног Божидара.
Салсу срца и љубави
од племена Глоговац,
велики човек и Србин,
Требињац и Херцеговац.
Много је лијепо писао,
пуног је добро рекао,
кроз своје пјесме и ријечи
души је благо стекао.
Сада полази пред Бога
и свако би од нас треб’о
да му молитвом и свећом
овјери пасош за небо.

Након комеморације у капели “Свети Козма и Дамјан” која се налази поред београдског Ургентног центра одржано је опело које су служили свештеници Милован Глоговац, Зоран Керезовић и његов парох отац Рајко.

На стотине људи дошло је да испрати вољеног пјесника на његовом посљедњем путовању, међу њима бивши потпредсједник Републике Српске Емил Влајки, предсједник Одбора за дијаспору и Србе у Региону Миодраг Линта, др Драган Вуканић, предсједницци и чланови свих херцеговачких удружења у Србији, гуслари, пјесници, официри…

Текст и фотографије: Трифко Ћоровић

 

 

 

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. Миладин Шукић Reply

    Овом дивном човеку, нека му је вечни помен и да га Господ смести у Рајско насеље.
    Искрено саучешће породици
    Миладин Шукић са дјецом

  2. Братислав Reply

    Имати за познаника такву личност каква је била у лику БОжидара Глоговца је дар а имати га за пријатеља је привилегија.Благодарим Господу што сам имао ту привилегију.Божји дар Херцеговини,нама који смо га знали и васколиком Србству у лику Божидара Глоговца.Вера у Господа и живот и дисање за Србију и Србство је његова основа.Данас када тугујемо за њим Небеска Србија са Светим Савом се радује. Он је испунио ону мисао Патријарха Павла када каже:“ Сви се радују када се рађамо осим новорођеног који плаче.А живот треба живети тако да кад умирете сви плачу а ви се радујете“!Е, наш БОжидар је имао такав живот! Ми плачемо и тугујемо за њим а он се радује!Али не тугујемо као они који немају наде јер знамо да ће нас наш велики Божидар чекати у Небеској Србији показујући нам пут и начин како се до ње стиже.Почивај у миру међу анђелима и Светима у Небеској Србији наш вољени Божидаре!Твоји:Браца, Лаки, Мића.

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина