• Срби, протјерани с тог подручја, кажу да их то неће спријечити да долазе на своја огњишта, као што су то урадили данас.

Гробље су очистили, порушену спомен- капелу обновили и данас освештали. У Зеници је остао занемарљив број Срба.

Већина Срба 1992. били су приморани да напусте Зеницу. Станове су послије рата продали, имања у околним селима су опустјела, помоћ за обнову порушених домова нису добијали.
Тачка на затирање свега српског у зеничком крају је уништавање крстова и споменика на православним гробљима.

– Споменик моје баке прошле године био је читав а сада је оштећен. Ја не знам шта је то у људима, да нам тако поручују да се не вратимо, да је таква мржња у њима, каже Бобан Бошковић, пријератни мјештанин Мошћанице.

Зов родне груде надјачао је мржњу. Зенички Срби, расељени широм Српске, једном годишње долазе на гробља да одају почаст прецима а младима да пренесу аманет да не забораве гдје су Срби вјековима живјели.

Очистили су гробље од корова, обновили су у рату срушену капелу.

И локални свештеник потврђује да су православна гробља у Средњој Босни често на мети вандала. За српска имања у Варешу, Високом, Какњу, Зеници заинтересовани су Арапи и питање је колико ће времена проћи да гробови постану једини свједоци српског битисања на тим просторима.

– Шта рећи, ово је велика туга. Ово је једно од старијих мјеста у Зеници. Помиње се у списима око 1400. године да је имало 120 православних, српских домаћинстава и само седам муслиманских, а сада овдје Срба нема, прича Душан Стевановић, предсједник Удружења избјеглих и расељених Срба зеничке регије.

Од пријератних најмање 30.000, у Зеници и околини према попису из 2013. преостало тек 2.400 Срба.

За најмање 200 убијених Срба, тортуре у логорима и уништену имовину током протеклог рата, никада нико није одговарао.

РТРС