Да ли је пронађено гробље требињских Паштровића?

  • Путем научне литературе, пионирским истраживањима у архивима Медитерана, дознало се још у 19. вијеку о властелинском роду Паштровића. Сазнања су, дакако, с временом увећавана, а главно свијетло на историју рода пружио је Дубровачки архив. Највећи принос учинио је акад. Михаило Динић објављивањем података из архива Дубровника у којем је садјевено мноштво помена личности које су експониране у дипломатским и трговачким активностима хумских и босанских владара.

Новооткривене фигуралне представе на сандуку унутар некрополе Видово гробље

Из прегледа које је пружио Михаило Динић може се видјети како Никола Паштровић 1355. године силази у Дубровник у послању цара Душана како би преузео поклад у Мароја Гучетића.

Ова особа је у Дубровник одлазила и двије деценије касније, али тада у служби Ђурђа Балшића како би преузео Свето димитровски доходак. На податке из докумената која је објавио Љубомир Стојановић, Динић је надовезао и сопствене увиде у знаменитом Архиву Дубровника.

У историјски обзор Требиња и Новог ући ће почетком 15. вијека Алекса Паштровић који је држао посједе у селу Свети Стефан у Драчевици. Овдје је у питању село Сушћепан код Херцег Новог. На измаку 1419. године, Сандаљ Хранић је обећао да ће, уколико му Алекса преда град Бијелу, њему дати за племенити посјед 130 кућа људи, а када обећано буде извршено да се кнез испрати слободно са свом својом обитељи и благом и отроцима који пожеле са њим поћи.

др Горан Комар

У питању су два листа које је велики војвода послао у Дубровник по својим посланицима крстјанином Дивцем и кнезом Драгићем, са којима је дошао и сам Алекса. У град је Алекса долазио и нешто касније као посланик краља Босне. Он се налазио и у служби Радослава Павловића. Aлекса, Радич и Остоја постали су грађани Дубровника, а у Драчевици (Нови) били су домаћи, како каже Ми хаило Динић.

Они се везују за мјесто Сушћепан код Новог у којем и данас стоји црква Св. Архиђакона Стефана чији су остаци датирани у 10. вијек. Алекса је наступио и као повјереник Дубровника у намјери ослијепљивана војводе Радоја Љубишића из Ускопља.

Остоја је познат по служби Радославу Павловићу и посланству у Цариград, у вези са одбраном става о залагању, а не продаји Конавала Дубровнику. Недавно се појавио рад Небојше Порчића у којем су на обухватан начин обрађена оба документа која се тичу уговора Сандаља Хранића и Алексе Паштровића, забиљежена у дубровачкој канцеларији 21. децембра 1419. године.

ОПАСАН КРАЈ: Милан Путица са таблом која обавјештава да на овом простору има мина

Господар је дао ријеч и вјеру да ће требињском властелину дати посјед са 130 кућа у замјену за неки град. Чак се пре цизира, ако војвода разори град, да ће Алекса моћи да задржи своје баштинско село, а ако град не буде разорен, до биће друго село.

Пропратна биљешка омогућава да се утврди да је у питању град Бијела у Требињској Површи у бли зини за историју овога дијела Херцего вине јако важних села Сливница, Заградиње, Рупни до…

Зна се, такође, да је војвода Алекси већ повјеравао важне дипломатске задатке. Али, када је 1415. избио сукоб војводе са Павло вићима, Алекса се нашао на страни ових других. Тада су и настала ова документа.

Алекса Паштровић био је политичка личност знатнијег формата, иако стоје назнаке да није припадао кругу високе властеле (попут на пр. његових сусједа Љубибратића).

Поменут је у оснивачкој повељи Балше III Страцимировог Балшића манастира Светог Николе (Прасквица) у Паштровићима 1413. године. Он је наведен међу присутнима, који се затекао код господара Балше (овдје се помиње и Паштровић Дабижив Алексић).

НА САМО 20 МИНУТА ОД ОБАЛЕ: Поглед на море са херцеговачке територије

Овај властелин се појављује и као амбасадор код Балшића у служби великог војводе Сандаља Хранића из рода Косача.

Нас занима и ко је кнез Драгић који је путовао у Дубровник.

Небојша Порчић помиње Драгића Грданеца поменутог у повељи херцега Стефана 10. октобра 1435. којом се Дубровнику потврђује посјед Конавала (74). Можда ће бити за нимљиво да кажемо да у овом подручју (јужне Херцеговине) постоје особе заби љежене на стећцима са именом Драгић. Такав је Драгић Будеч у Коравлици и Драгић Радовић који се наводи као жупан.

Обојица су забиљежени у селу Коравлица код Билеће. У „баштинском селу“ ми препознајемо село Бијелу код Рупног дола, више Плата и Завреља чије ћемо остатке овдје приказати. први аутор који је са сигурношћу, захваљујући теренским увидима убици рао насеље, је Љубо Спаравало. Овим чланком ми првенствено желимо скренути пажњу на гробље насеља Бијела.

На простору насеља Бијела: Драган Мискин, Милан Путица и Александар Милићевић

Када посматрамо старо гробље на лок. Крстац можда није наодмет погледати ка осталим сличним гробљима по Шуми и Површи која извјесно представљају укопавалишта требињских власеоских родова.

Красомирићи су своје тежиште имали у селу Зачула у Требињској шуми. Познати су по поменима у дубровачким архивским књигама из последње четвртине 14. вијека па надаље. Помињу се и као Бранковићи (44).

Такође, знамо о властели Прељубовићима који су могли припадати требињској области.

Имали су своје људе у Талежи (Требињ ска Шума) (45). И Познановићи су, мо гуће, као Требињци, могли имати сједиште у Шуми. Њихови људи познати су по лок. Гола Главица (48). Знаменити Кобиљачићи припадати су Требињским брдима – село Загора (56). Из дубровачког залеђа познат је још почетком 14. вијека припадник рода Владимирића (69).

Власеоски род Старчића веже се за Главску у Требињској Површи па су они непосредни сусједи Паштровића (25 28).

Сви ови историјски родови имали су своја гробља представљена стећцима и нека од њим можемо и данас видјети у мјестима живљења.

Нпр. у селима Талежа и Зачула у којима се налази висок удио споменика типа сандука.

Аналогно, гробље наших Паштровића заиста може лежати на преводу Крстац или Видова црква подно Бијеле, а на поглед ка Плату. Ово је једно од гробаља средњег вијека у требињском подручју које је најближе обали мора. У гробљу у Зачули, скупа са савременим православним гробљем скоро 100 споменика средњег вијека са црквиштем, а такав је случај и у гробљу села Талежа.

И у гробљу села Гола Главица се види црквиште.

Занимљиво је да се у опсежном прегледу стећака Југославије Шефика Бешлагића не налази лок. Видово гробље, а да су поменути споменици у оквиру Главске (406).

Истраживач требињских села, антропогеограф и свештеник Обрен Ђурић Козић је поменуо развалине на путу за Главску као селиште по имену Бијела. Преко овог селишта, каже аутор, прошла је жељезничка пруга са великим насипом која је затрла велике дјелове насеља (народ овог краја помиње чатрње).

Козић је поменуо Видово гробље. Средњовјековно гробље које је ситуирано на и око гробне гомиле кружног облика на лок. Крстац или Видово гробље, састављено је махом од споменика типа сандука. Они су грубље занатске обраде и оскудјевају декоративним детаљима, али нама је пошло за руком пронаћи неке посве непознате украсе.

У средишњем дијелу гомиле лежи споменик типа тањег сандука који је био намјерно преврнут у пљачкашке сврхе.

Ми смо споменик окренули, тј. вратили на гробно мјесто и том приликом указала се велика представа мача под штитом са фигуром медвједа у сјевероисточном углу. То је дакле, потпуна новина.

Унутар гомиле, јужно од овог споменика, разазнају се остаци полукружне конструкције која лако може представљати дио црквене грађевине, то јест цркве по свећене Св. Виду како сугерише назив овога мјеста.
Уколико смо у праву, споменик са штитом би изворно лежао пред црквом.

Када се крене од истока према западу, нижу се гробни споменици типа стећака:
1. Преврнут сандук веома грубе из раде
2. 1,68 х 0,80 х 0,35 м
3. 1,72 х 0,70 х 0,72 м (сандук са бордуром од косих паралелица и спиралним орнаментом
4. 1,14 + 0,82 х 0,82 х 0,25 м (поломљен)
5. 0,63 + 1,07 х 0,82 х 0,25-0,26 м (поломљен са розетом са осам усјечених линија)
6. 1,70 х 0,72 х 0, 16 м
7. Сандук веома грубе израде
8. 1,22 + 0,66 х 0,71 х 0,73 м (поломљен)
9. Поломљена плоча
10. 1,57 х 0,60 х 0,30 м
11. 1,50 х 0,54 х 0,50 м
12. 1,57 х 0,74 х 0,25 м (споменик у гомили са штитом и мачем. Штит: 0,70 + 0,52 х 0, 41 м; Мач: 1,18 х 0,35; Медвјед: 18 х 9,5 цм)
13. 1,42 х 0,66 х 0,40 м (сандук на за падном ободу гомиле)

У зони Бијеле налазимо, дакле, два црквишта.

Једно код насеља у близини пружног насипа и друго на гомили (Крстац) како сугерише назив локалитета на превоју ка Плату-Заврељу.

У близини, ка Рупном долу постоји и лок. Калуђерев до.

Аустроугарска власт је одмах по окупацији Босне и Херцеговине 1878. године предузела истраживања значајнијих ло калитета у Херцеговини.

У циљу оства рења својих државних интереса смишљено намеће тврдње да стећци нису споменици аутохтоног становништва Херцеговине и Босне, већ да се ради о споменицима патарена или богумила од којих су покушали да изведу босанску нацију, а ћириличко писмо на овим споменицима одредили су именом „босанчица“.

Подстицали су локално становништво да такве споменике уништавају, ломе и користе као грађевински материјал за цркве, зидове и сл.

Добрим дијелом, нажалост, у томе су успјели, и бројни стећци који су били у непосредној близини цркава данас су уграђени у зидове, а многи од њих сигурно крију и ћириличке натписе. Бројне средњовјековне некрополе уништила је и сама окупа циона аустроугарска власт, односно њена војска.

Сматрамо да је то случај и са некрополом у Видовом гробљу, на превоју Крстац, недалеко од насеља и града Бијела у Требињској Површи.

Недалеко од Бијеле, према селу Рупни до, налази се још једна средњовјековна нек ропола стећака, која је уништена у истом периоду.

Са аустроугарском окупационом власти и њеним институцијама које су истраживале историју и археологију БиХ у сукоб су дошли многи локални истраживачи, који су на основу чињеничног стања на терену тврдили да се не ради о никаквим јеретицима који су пра вили споменике у облику стећка, већ да се ради о православним хришћанима Србима, дакле о аутохтоном станов ништву.

Један од њих је био и игуман манастира Завала, Христифор Михајловић, који је био дугогодишњи сарадник „Гласника Земаљског музеја“ у Сарајеву.

Као главна потврда овом закључку, је чиње ница да се бројне некрополе стећака на лазе у православним гробљима, чак многи од њих у православним црквама, које су и данас активне цркве.

По правилу, олтари тих цркава су на источној страни, док је улаз на западној. Бројни крстови који су уклесани на стећцима на лазе се на њиховој западној страни, док су покојници сахрањени под њима, са храњени на начин како се православни хришћани сахрањују и данас.

НАЈУЖИ ДИО ХРВАТСКЕ: Погледа на Плат и Цавтат

У новије вријеме истраживачи Шефик Бешлагић и Љубо Спаравало дошли су до истих за кључака: да се не ради о „богумилским“ већ о хришћанским споменицима, што потврђују десетине некропола уз цркве, посебно на подручју Требињске Шуме.

Град и насеље Бијела у Требињској Површи имао је пуно већи обим него што се данас може видјети. Ово историјско мјесто бројало је десетине кућа, имало утврђени град, двије цркве у непосредној близини источно и јужно од насеља и гробље некрополу на Крсцу Видово гробље.

Значај селу давао је стари средњовјековни, а највјероватније и пуно старији пут који је водио од унутрашњости до обале мора код Цавтата.

Пут је пролазио уз само насеље и град Бијелу, али је сигурно да је осим просперитета овом насељу, донио и бројна његова пусто шења у прошлости. Проласком жељез ничке пруге уског колосјека почетком 20. вијека, траса пруге пролази кроз само на сеље Бијелу.

На некадашњим остацима средњовјековних кућа и чатрња, аустроугарска власт изградила је велике зидане насипе, највеће на цијелој траси пруге Габела Зеленика, који у основи имају и до 50 м ширине.

Тиме је уништен већи дио овог значајног насеља, и данас мо жемо само претпоставити колико је на сеље Бијела заиста некада било. Тада су, вјероватно, минирањем уништене и двије поменуте некрополе које су се на лазиле недалеко од насеља и града Бијела.

др ГОРАН Ж. КОМАР
МИЛАН ПУТИЦА
Текст је објављен у Гласу Требиња 1114. на страници 26-27.

ЛИТЕРАТУРА
  • Михаило Динић, Дубровачки трибути, Глас САН Београд, 1935.
  • Cvito Fisković, Stećci u Cavtatu i Dubrovačkoj Župi, Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji 13, Split, 1961, 147175.
  • Михаило Динић, Хумско – требињска властела, Београд, 1967, 62-63.
  • Ђуро Тошић, Требињска област у средњем веку, ИИ Београд, 1998, 99, 104, 235.
  • Аранђел Смиљанић, Неке специфичности у називима за дипломатске представнике у средњовековној босанској држави, Споменица др Тибора Живковића, САНУ, Београд, 2016, 306.
  • Esad Kurtović,Veliki vojvoda bosanski Sandalj Hranić Kosača, II Sarajevo, Historijske monografije 4, Sarajevo, 2009, 119, 175, 183, 399-389, 402, 442.
  • Ahmed Aličić, Opširni katastarski popis za oblast hercegovu iz 1585. godine, Sarajevo, 2014, 211-212.
  • Небојша Порчић, Два документа војводе Сандаља Хранића о преузимању града Бијеле, Грађа о прошлости Босне 6, 65-79.
  • Раде Михаљчић, Замена поседа у средњовековној Србији, Споменица акад. Симе Ћирковића, ИИ, Београд, 2011, 70-71.
  • Љубо Спаравало, Бијела кнеза Алексе Паштровића, ИГ 1-2, 1981, 6387.
  • Горан Ж. Комар, Ћирилични натписи на стећцима, Београд, 2018.
  • Šefik Bešlagić, Stećci. Kataloškotopografski pregled, Sarajevo, 1971, 402, 404, 406.
  • Oбрен Ђурић-Козић, Шума, Површ и Зупци у Херцеговини, Насеља српских земаља, СКА, Београд, 1903, 1218. Arheološki leksikon Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1988 / Nada Miletić.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар