Помен за трогодишњу дјевојчицу Милицу Ракић, двогодишњег дјечака Марка Симића и друге жртве НАТО бомбардовања српског народа, које је почело још 1994. и 1995. године на територијама Републике Српске Крајине и Републике Српске, а само се наставило 1999. године на територији тадашње СР Југославије, наша је обавеза према прецима и потомцима. Наше одређење према бесправној и бесрамној агресији силе и неправде с мирисом осиромашеног уранијума на један народ преиспитивање је нас самих, али и пута и насљеђа које остављамо генерацијама које долазе.

Заједница, као и појединац, не памти све догађаје из свог живота. Само кључни догађаји који су одредили животни пут колективитета остају урезани у његово памћење. Поуке извучене из тих догађаја својеврстан су путоказ за сналажење у садашњости и будућности, тј. они осмишљавају историјско кретање једног народа. Заједничко памћење на историјске догађаје и процесе, у ствари, и јесте основа идентитета и савремених нација. Оно у исто вријеме одређује одговоре на основна питања сопства ко сам ја односно ко смо ми, али иод куда долазим(о) односно куда идем(о).  Одговори на ова питања истовремено су основа саморазумијевања како сваког појединца тако и заједница.

Историјско памћење српског народа засновано је на типу завјетне заједице која је утемељена на светосавском моралу и косвоском предању. Српски народ, са својом историјом стварања, живота и страдња се, по ријечима најистакнутијих мислилаца у овим пољима, може сврстати у низ оних који су још у средњем вијеку имали прото-националне идентитете. Међутим, кључан историјски период за установљење народног памћења јесте тешки период робовања под отоманском империјом, посебно вријеме обновљене Пећке патријаршије (1557-1776) која је у народни дух на кључно мјесто поставила немањићки, светосавски и светолазаревски култ и тиме га практично спасла од поклекнућа у ропство и нестајања. Црквено-народно памћење засновано на литургијској заједници тиме нам је не само осликало значај Српске Православне Цркве, него и указало на схватање институционализације заједничког памћења.

У XIX вијеку, времену кључном за савремено поимање нације, у времену борбе за ослобођење и уједињење, које је на нашим просторима обиљежено улогом религије као вододијелнице нације, Срби су давно успостављене обрасце осавременили у складу са оновременским кретњима гдје је заједнички језик играо кључну улогу. Ни лутања лавиринтима југословенства, ни многе нам у XX вијеку испоручене или самопроизведене странпутице нису, ипак, уништили српско колективно памћење. У времену након геноцида у НДХ, након страдња новомученика српских у Другом свјетском рату, које за срски народ има библијски карактер, појединачно сјећање у кругу породице, под стегом тековина самоуправљања, а затим исповједнички јавно кроз личност и ријечи Светог Вукашина Јасеновачког и Клепачког „само ти дијете ради свој посао“ добило је нову потврду и надоградњу сопственог континуитета.
​
Сурови двадесети вијек за Србе је завршен мученичким вијенцем деведесетих. Нападнут од вишеструких непријатеља, од старих – добро знаних џелата или од комшија до најмоћнијег војног савеза у историји, у исто вријеме лажно оклеветан и стигматизован, српски народ на сву срећу опстаје усмјерен својим културним и историјским идентитетом и памти. Не заборавља.

Све горе написано видљиво је и јасно написано у само три реда претпосљедње стране црквеног календара за просту 2017. годину у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, а на основу одлуке из 2003 године: „ПОСЕБНИ ПАРАСТОСИ (ПОМЕНИ) У ТОКУ ГОДИНЕ У СВИМ ХРАМОВИМА  СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ВРШЕ СЕ:

– 24. марта – за пострадале од НАТО бомбардовања
– 22. априла – за побијене у Јасеновцу и осталим логорима и стратиштима и Другом свјетском рату
– 28. јуна – за војнике и војсковође погинуле од Боја на Косову до наших дана“.

Помен за трогодишњу дјевојчицу Милицу Ракић, двогодишњег дјечака Марка Симића, једанаестомјесечну бебу Бојану Тошовић и друге жртве НАТО бомбардовања српског народа, које је почело још 1994. и 1995. године на територијама Републике Српске Крајине и Републике Српске, а само се наставило 1999. године на територији тадашње СР Југославије, наша је обавеза и према Св. Сави и Св. Лазару, као и према новомученицима Српским и Јасеновачким, тј. Светом Вукашину. Наше одређење према бесправној и бесрамној агресији силе и неправде с мирисом осиромашеног уранијума на један народ преиспитивање је нас самих, али и пута и насљеђа које остављамо генерацијама које долазе. Имамо ли онда право да 24. марта не будемо на парастосима који су претходних година, нажалост, одзвањали у појединим полупразним храмовима опомињући нас? Република Српска од 13. до 15. марта обиљежила је институционално први пут Дане сјећања на страдања Срба у 20. вијеку. Напори друштва у успостављању адекватне културе памћења тиме се за ову годину не смију завршити, тј. морају бити константни. Наша је и цивилизацијска обавеза да 24. марта упалимо свијећу и покажемо да нисмо заборавили – нити ћемо. МИ ПАМТИМО – МИ ЖИВИМО!!!

извор: istorijabl.weebly.com