• Данас на славу Светог Николе, покровитеља путника, помораца, дјеце и сирочади, али и православне женске обитељи Преподобнoмученице Велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне у Бјелорусији,  доносимо Вам разговор са мати Јадранком Ускоковић, Српкињом која је дио ове свете православне заједнице.

Манастир Преподобне Јелисавeте поред Минска један је од најљепших и најбројнијих у Бјелорусији, а његова градња започела је 1997. године. Темељ је постављен на парцели коју је издвојио главни љекар државне психијатријске клинике поред здања саме болнице.  Први храм је посвећен Светом Николи, а од новца су имали тек 5 рубаља. Данас је то велика и красна православна лавра са пет украшених храмова и више од 120 монахиња различите старосне доби, иконописачком и занатском радионицом, богатим издаваштвом православне књижевности, те болницом и школом за младе.

Мати Јадранку срећем на изложбеном дјелу манастира Свете Јелисавете на овогодишњем београдском Сајму књига. Ту застајем и креће наша прича. Родом је из Црне Горе, кћер Ускоковића, познате српске породице из Корнета крај Подгорице. Рано је осјетила монашки призив, али му није вјеровала. Дипломирала је на Медицинском факултету у Подгорици, потом обавила специјалистичке студије из педијатрије, неколике година је радила као љекар. Даље се није могао скривати призив од Христа.

Путеви су се сами отварали, а она је благослов монаштва пронашла у братској Бјелорусији, недалеко од Минска. Породично стабло Ускоковића родило је и првог српског владику на америчком тлу, Светог Мардарија Ускоковића. Тада Иван Ускоковић послије Београда школовање наставља у царској Русији, боравио је у Малорусији (данашњој Украјини) и Молдавији, а 1926. године под монашким именом Мардарије бива изабран за првог „американског“ епископа Српске православне цркве. Управо ће он остварити жељу многих Срба у Америци да се у Новом свијету заснује српски православни манастир са санаторијумом и училиштем. Владика Мардарије уз помоћ нашег народа купује имање у Либертвилу, а потом подиже манастир Светог Саве Српског. Данас је то угледни православни манастир са светосавском богословијом која школује православне свештенике за цијели амерички континент.

Владика Мардарије Ускоковић је 2015. године оглашен светим гласом Синода СПЦ у Београду. У Либертвилу је откривено његово нетрулежно, благомирисно тијело.

Разговарао и текст уредио: Горан Лучић

• Мати Јадранка, замолио бих Вас да нам нешто кажете о одрастању у Црној Гори?   Које слике су Вам пред очима када кажем Црна Гора?

За Црну Гору увијек све најљепше, посебно за село гдје се родио Свети Мардарије, а гдје бисмо ми љети одлазили на одмор. Не знам зашто, ми дјеца смо тада били некрштени, али кућа у којој се светац родио нас је напросто вукла. Моја млађа сестра и ја од свих мјеста бирале смо баш тамо да се играмо. И она је примила монашки завјет и носи име Мардарија по Светом Мардарију. То је била благодат коју ми тада нисмо могли препознати, нисмо имали никога да нам појасни да се ту родио Иван Ускоковић, касније Мардарије, први српски епископ на америчком континенту.

За Црну Гору ме везује период сусрета и упознавања с Богом, и то баш на Корнету у Љешанској нахији. Имала сам можда 16-17 година када се у кући мог деде десила духовна „атомска бомба“, која ме усмјерила само на једну ствар, а то је живот са Богом.   Е сада, ја сам тада била и мала и млада, нисам имала неког да ме усмјери, онако просто по људски да ми каже, па чекај ти си се сад упознала с Богом, осјетила си Његову благодат. Бог је направио први корак и ти си се са Њим срела. То је као кад се договори састанак, па неко дође раније, онда дођеш и ти, и то је сусрет, встреча што би рекли Руси.      Духовно сам лутала док у наше село није дошао митрополит Амфилохије. То су биле ратне године. Он је стајао поред гроба мајке и оца Светог Мардарија.

Сјећам се да је био 3. август, а ја сам у митрополитовим очима видјела што никад до тада нисам. Стварно мислим да се тада десило нешто чудесно за мене и моју породицу. Вјероватно су се молитве митрополита Амфилохија и сила Светог Духа излиле на мене и моју млађу сестру. Он је врло мало испричао о томе да се ту родио неко ко је свет, а ја сам се питала како ту може да се роди неко ко је свет?! Била је то забрањена тема, био је комунистички период. Нама дјеци су једном рекли да у Америци имамо рођака, чак је деда рекао то је наш спонзор, каже имамо спонзора (И те каквог спонзора!).

У комунистичкој Југославији било је забрањено причати да имаш неког у Русији, у Америци. То је било страшно, вјероватно је породици било болно што је неко њихов тамо далеко, а немају ни контакт. Вјероватно је све било контролисано, видјела сам да се о томе не прича, да се прећуткује, а ми дјеца смо то убрзо заборавили.

И ето, док митрополит није проговорио нисмо знали за свеца, чак и послије тога нико нам није могао нешто ближе рећи.

• Како сте одлучили да ће медицина бити Ваш професионални избор?

Па то је опет из дјетињства. Било нас је петоро дјеце, а ја сам увијек била она која помаже или даје ињекције. Мене је увијек привлачила бијела униформа, то ми је био симбол чистоће, а тата је говорио, бићеш вала докторица! И ето дио живота сам провела на дјечјој интензивној њези, радила сам доста одговоран посао.

• Каква су Вам искуства са медицином, у раду са пацијентима, посебно оним најосјетљивијим, какво може бити само дијете?

Искуства су помијешана. Било је много радости, а било је нажалост и ситуација када сам морала родитељима рећи да им се дијете упокојило. Е сад, не можеш сваком човјеку говорити о Васкрслом Христу, о томе да њихово дијете код Бога има своје мјесто.  Било је јако много бола. Мислим да ме је тај бол благословио за неке друге врсте тешкоћа.

• Медицина постаје нешто што људе плаши. Догађа нам се присилна вакцинација, законско донаторство органа, матичне ћелије, вантјелесна оплодња,…  Медицина као да се одвојила од оног што је била у свом настанку, а то је Божија искра за човјека, глас наде, добротољубље које човјек човјеку нуди. Има ли наде да ће се обновити православна медицина, она коју су носили Свети Пантелејмон, Свети Козма и Дамјан, Свети Трифун… велики свети љекари?

Мислим да има наде, од наше молитве много зависи. Сада је то права духовна борба, са једне стране имате новац и профит који је толико дубоко ушао у медицину, у вакцине, у матичне ћелије, вантјелесну оплодњу… Имате отворену борбу против Бога и природе. Све смо извјештачили и све бисмо на дугме – „Ја бих да родим сина, а ја бих да родим кћерку! Желим да има такву боју очију!“ А гдје је ту Божија воља?!

Морамо се вратити исконском почетаку и упитати се шта и како хоћемо. А одговори су увијек и свуда прости. Када бисмо мало мање вјеровали медицини и фармацији у које смо толико дубоко уронили. Па ми више вјерујемо тамо неком Панклаву него Богу!

И знате што, да би човјек био добар љекар он мора да има призив као и монах. Сад ми то гледамо кроз интерес, колика ће ми бити плата и колико ћу узети још додатног новца за разне услуге.  Док ово доминира у избору имаћемо такве плодове.  Видите Козма и Дамјан су били безмитни љекари (љекари који су без накнаде лијечили). Не кажем да у 21. вијеку љекар треба да буде без плате. Свакако треба да је плаћен, али кад би доктори имали призив не би плодови  њиховог рада били овакви.

Ево, погледајте на преподобну мученицу Велику кнегињу Јелисавету, она је сво своје богатство дала за болнице, ниједну копејку није оставила за себе, да јој се за нешто нађе. Зато је и могла направити Обитељ Марте и Марије. Имала је толико плодова добра у својој болници, а људи су кроз то добро прилазили вјери. А најважније је да схватимо да нас кроз болест Бог посјећује. Када се неко разболи Руси некако радосно одговарају – Бог га је посјетио! Болест је прилика да се сретнемо с Богом, да видимо како нас вјера мијења.  Кроз болест се људи чудесно мијењају.

• Мати, Вас је Божји промисао одвео у братску Русију. Ако се игдје причало и сањало о Русији онда је то у Црној Гори. Без посебне жеље отворио Вам се пут у Бјелорусију, добили сте благослов да будете честица великог и красног сестринства Свете Јелисавете поред Минска. Каква су Ваша искуства са „новом“ православном Русијом, тј. обновљеном након безбожја, послије богогоњења? Како би нам кроз сажетак осликали православље „нове“ Русије?

Православље „нове“ Русије, то је као кад примите монашки подстриг, а уз то и обилну благодат. Бог вас тада на рукама носи, с Божијом помоћи  можете све. Да би се наш први храм саградио било је довољно само 10 копејки, а сада имамо пет храмова. Све је било постављено на молитву људи и светих.

Русија је увијек, као и Србија, давала и даваће свете људе.  Ми сад вјероватно живимо и уопште хранимо се, од свих тих пређашњих молитви, од пређашњих постова, живимо на аванс. Добили смо велики аванс од наших светих предака. Мислим да се вјера у Русији никада није гасила, она је вјероватно као и у Србији, само пролазила кроз различите периоде. Али оно што је у Бјелорусији дивно, чим се дијете роди оно се са 60 дана крштава, сви у кући имају молитвослов, 80% људи зна црквенословенски језик, у цркву се трчи, иде, недјеља то је дан када си у цркви, а све остало је споредно. Мислим да је то просто дар од молитве светих Руса, али и новомученика. Ми се хранимо том благодаћу.

•  И  Србија се мијења. Православље се указује  као једина истинита вјера у којој се можемо као народ обновити. Ево, када дођете у своју матицу Србију и Црну Гору како нас видите, нас који се на том путу помало усправљамо?

Сви људи које срећем на сајму су благодатни. Људе који долазе на наш штанд видим у једној великој свјетлости. Много људи из Србије долази код нас у Минск, на путовањима, на ходочашћу…  Када их опет сретнем наше познанство које је било релативно давно као да се изнова продужава, као да нема границе. Оно што ми је јако драго, у Србији сам видјела много младих људи који у храмовима траже Бога, а чим Бога траже, Бога ће и срести.

• Од свих српских земаља, чак и од Косова и Метохије, данас је најтеже Србима у Црној Гори.  Наш народ који се тамо изјашњава српским гоњен је, српској цркви се пријети, цркву на Румији скрнаве, Његошева црква на Ловћену тешко да ће се обновити у овом времену, но Бог све зна.  Шта можете поручити српском народу у Црној Гори који је на својеврсном распећу?

Као прво, немам право да дајем никакве савјете, ни духовне нити било које друге.   Али ако се може искористи руски рецепт онда је то да се више молимо. Код Бога све јесте и Бог ће нам све дати! То што смо на распећу има једну добру страну, послије распећа јесте васкрсење. Од нас много зависи. Ако бисмо се више молили једни за друге, ако бисмо мало више пазили каква је наша душа, а не оног поред нас, мислим да би нам Бог више дао. Не могу да судим колико Бог даје и колико не даје, али оно што је мени лично на души, гдје је неки мој унутрашњи одговор, то је машта коју имам као дијете да је  Црној Гори потребан Крсни ход тј. православна литија, бар једном годишње. Нама је Бог дао много светих, имамо Светог Василија Острошког, Преподобног Симеона Дајбабског, Светог Стефана Пиперског, Светог Петра Цетињског, а они су се борили баш с таквим напастима, с таквим неманима. Када би једном годишње Крсни ход походио Црну Гору мислим да би је цијелу освештао, то би народу много значило и много би светог оставило.

• Имате послушање да у манастирској пекари спремате хљеб насушни, а шта је симбол Христа ако не хљеб, Христос је хљеб Живота. Реците нам нешто о свом послушању, да ли Вам је тешко? Ваш руски колач зефир, то је нешто најукусније што сам пробао.

Ако је нешто добро то није од мене већ од Бога. И ја сам у авансу о коме сам претходно говорила. Оно што је најважније у послушању, то је да све започне молитвом.  Свака наша манастирска радионица има молитву. Молитву за јединство, за сабрање, читају се главе Јеванђеља и обавезно акатист Светом Николи. И ми послије осјећамо да нас Бог држи на рукама. Дан такође завршавамо молитвом. На крају дана имамо чин праштања. Крсним ходом прођемо област нашег манастира, крстом, фењером, иконама, а потом се постројимо по чину. Када уђемо у храм прво од матушке игуманије тражимо благослов, а потом од свих сестара: „Опростите мени грешном! Помолите се за мене грешног!“.   И тако нас 120 сестара завршавамо дневно послушање. То је наш свакодневни празник.

•  Мати Јадранка на овај велики јубилеј када славимо 100 година од побједе Српске војске на Кајмакчалану, 100 година од уједињења Србије и Црне Горе и свих српских земаља, али и 100 година од мученичке кончине Свете руске царске породице Романов у радости Вам се захваљујем на одазиву да овај текст упутимо читаоцима Слободне Херцеговине.  Желим Вам свега доброга у нашој братској Бјелорусији, помолите се за нас и ако Бог да дођите нам опет са духовним свјетлом које носите у очима.

Хвала Вама, јако се радујем ако могу понешто преточити мојим Србима и свим православни људима из високе концентрације руске благодати. Нека Бог да да се Њиме сви спасемо!