Ко је био и ко јесте Алекса Шантић требало би да знају и полуобразовани Срби. Они упућенији знају и стихове „Вече на шкољу“, „Претпразничко вече“, „О класје моје“. „Емина“ се често пева, а ненадмашно ју је певао Химзо Половина. Херцеговачким великанима у походе Шантићу и Дучићу недавно је ишла мешовита (и млади и стари) туристичка група из Београда.
Вишњи је подарио лепо време, а имали смо широко образованог и речитог водича Горана Лучића. Шта смо тамо видели и осетили? Срби из Херцеговине гледају у Србију као у звезду са истока. Очекују од ње спас. Тамо се не живи лако: Требињци (подоста њих) зарађују хлеб у Дубровнику. Тамо су конобари, раде физичке послове, а неки познати лекари одлазе тамо за много већу плату.
Требињска пијаца, у парку столетних платана, суботом је својеврсни излог најразноврсније робе, од лековитих трава, примамљиве сланине, кобасице, најразличитијих сирева, до тврдошког вина и ракије манастирке. Сваки продавац ће радо поразговарати са вама чак и ако нисте купац него само гледалац.
Водич не пропушта прилику да нагласи да су Херцеговци одувек окренути Србији, да је Лука Ћеловић, велики добротвор Београдског универзитета, Требињац, да је по опоруци самог Дучића на његовом споменику написано Јован Дучић, песник.
Именица песник је написана екавицом у знак захвалности Београду што му је помогао да оствари дипломатску каријеру.
Посета херцеговачкој Грачаници, на прелепом избрешку Црквине одакле поглед пада на громадни кршевити Леотар, вијугаву Требишњицу и само Требиње, је доживљај који остаје у души.
Није случајно песник тестаментом исказао жељу да баш ту буде његова вечна кућа. Поред песникова гроба који је у истој равни са подом, и на коме је исти натпис као и на споменику и самом Требињу, подсетили смо се Дучића као личности песника, филозофа, путописца, дипломате и вође српске дијаспоре у Америци.
У време послератне комунистичке власти њена није било у књижарама, библиотекама, у наставним програмима, био је проглашен буржоаским писцем. Ту, поред песниковог гроба, чули смо његове песме о жени као жудњи испреденој у тишини из маште.
Ма где да је живео, Требиње није заборављао, њему се увек враћао доносећи поклоне музејске вредности. Своју филозофску прозу, у којој је основна мисао да је спокојство рођено у миру и тишини, назвао је „Јутра са Леутара“.
Ту подсећа да именица Леутар потиче од грчке речи елефтерија што значи слобода. Дучић је тако постао симбол Требиња па се поставља питање да ли Дучић познат по Требињу или Требиње по Дучићу. Можда ће се некад тај град звати Дучићево.
Лична архива аутора
У Мостару смо се уживљавали у поезију Алексе Шантића и дивили његовој „Емини“. На споменику она има лице невине девојчице, а кондир у њеној руци је такав као да га је вајар узео из кујунџијске радионице.
Овековечио ју је песник. За разлику од Дучића, отменог господина, који пева о женама, природи и филозофски је замишљен, Шантић је сав у тврдим народним мукама, пати због црног хљеба крвљу поштрапаног, тужан је што мршаве главе ишту, „ал’ тамо само ћути распети бог“.
Био је сапатник оних који су патили. Кад је 1878. Босна и Херцеговина постала аустроугарски вилајет и кад су муслимани масовно кренули ка Отоманском Царству, бежећи од „католичког врага“, Шантић је преклињао „Остајте овдје“. Радовао се српским победама у Балканским ратовима („Србадијо, ватро жива, / Србадијо, роде мој“) певао о праху Светога Саве. Његов онострани живот започео је испраћајем какав Херцеговина није видела.
У бескрајној колони били су они који се моле Оцу, Сину и свјатоме духу заједно са онима који се клањају Алаху. Сви су га ожалили. Али, у новије време његово загробно тиховање уништили су овоземаљски вандали. Његов споменик бацили су у Неретву у време последњег ратовања одакле је извађен и враћен у парк, на старо место кад се ратни пожар смирио. Но, Алекса Шантић, симбол Мостара, и даље нема спокоја.
Милан Рачић, у одличном тексту, који је објавила Политика 24. марта прошле године, указује да неким усијаним националистичким главама и даље смета мртви а живи песник, па скрнаве његов споменик бришући нека слова. Сада смо ми затекли исто, тужно стање.
Истина, скинуто слово к из имена је замењено, али оно је нешто светлије. Но, недостаје прво слово из презимена па Алекса сада није Шантић него антић. Питамо се где је председник града, где су културне установе, да ли виде оно што је видљиво?
Но, има нешто што се не може уништити. Песникова поезија и даље живи.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
