Хтјели то признати или не, ми Срби смо поприлично забораван народ, а та заборавност једна је од наших најмаркантнијих одлика и, истовремено, мана. Као такви, ми смо напросто дужни да увијек изнова подсјећамо једни друге, сами себе, на то ко смо и шта смо, а потомци смо, какви-такви, светородних и благородних лоза и династија, кнежева и царева, жупана и војсковођа, божјих угодника и духовних свјетионика попут Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог. И добро је док се сами подсјећамо и опомињемо, добро је да још увијек знамо да се застидимо пред лицем њиховим – имамо, богме, и због чега, јер чим то престанемо, подсјетиће нас и опоменути нико други до сам Господ – заправо, већ опомиње, шаљући на нас разна искушења, невоље, страдања и смутње, подјеле. Не наравно да би нас казнио, колико да би нас неразумне уразумио и вратио на онај запостављени пут, на онај духовни пут, једини исправан, истинит и насушан, који су много прије нас у име нас изабрали и утабанали наши заступници пред Његовим пријестолом, оличени прије свега у Светом Сави и Светом Симеону Мироточивом.

У том смислу, када говоримо о том опредјељењу за Царство Небеско, ми га углавном повезујемо са кнезом Лазаром и оном библијском сценом уочи Косовске битке. Управо због те наше заборавности, сметнули смо са ума да су се, још двије стотине година прије честитог кнеза Лазара, за то исто и непролазно Царство, на врло конкретан начин, својим животом, дјелом, задужбинарством и примјером, опредијелили управо Сава и Симеон. Идући даље, правећи немалу грешку и рачунајући српску историју тек од појаве Немањића, на извјестан начин се огрјешујемо и заборављамо све оне божије угоднике и благородне изданке српскога народа, попут Часлава, Војислава, Бодина, Светог кнеза Јована Владимира, Свете Петке Српске, Јована Рилског, Прохора Пчињског и многе друге.

Но, да не идемо толико далеко. На један чудестан начин, сви они су ипак обједињени и сажети у тој монументалној појави и личности Стефана Немање за кога је тешко пронаћи одговарајуће ријечи да се уопште појми његов значај и његова улога за историју српскога народа и српске државе у цјелини. Стога ћу посудити пар њих од велеумног владике Николаја Велимировића који вели: „Не зна се уопште ко је био већи – Стефан Немања или монах Симеон, нити монах Симеон или Симеон Мироточиви, овај прије смрти, или овај послије ње.”

И заиста, чудестан је човјек био Стефан Немања. Двапут крштен, са два имена, са два звања и двије титуле, са двије гробнице на крају крајева, пошто је, као што сви врло добро знамо, првобитно био сахрањен у Хиландару, а потом пренијет у Студеницу. Маченосац и крстоносац, али у сваком случају Христољубац и Христов слуга. Све своје напоре подредио је томе да уједини српски народ и да створи једну нову српску државу. Али не било какав народ и не било какву државу, него народ и државу који ће да служе Христу. Стога владика Николај има право када каже да његов национализам јесте хришћански, православни национализам, а његова држава ништа мање него Теодулија. Он је то своје опредјељење свакако запечатио многобројним завјетним црквама по Рашкој и Куршумлији, те враћањем мача у корице и својом смрћу под крстом Христовим – јер мач без крста је ништа, а крст је непобједљив и без мача.

Свјесно или несвјесно он је свакако трасирао пут будућности српског народа, али требало је тек да дође Свети Сава, његов најмлађи син, да настави ту мисију и тај пут до краја прокрчи и утабана, да кристализује оне основне идеје свога оца и створи једну савршену унутрашњу организацију српског народа кроз цркву и државу. Тамо гдје је стао осамдесетогодишњи монах Симеон, наставио је млади монах Сава. У својим бесједама увијек је истицао двије ствари, а то је да је вјера основни, једини, благословени темељ, на којем треба да почива наш живот лични, живот друштвени и уређење државно, те да сви, од владара, преко великаша до обичног народа, морају да буду у служби Господу, слуге Христове у сваком могућем смислу те ријечи. И то су та два начела, врло једноставна начела, вјечна начела на којим почива Православље и Светосавље као једна Врховна Слобода.

Ми данас живимо у таквом свијету и таквим околностима гдје од нас, мало-мало, траже нека кориговања историје и традиције, јалове компромисе са нашим вјековним Завјетима, зарад неких нових „права” и изопачених „слобода”. Многи су поклекли и наивно повјеровали у то да истинска слобода не подразумијева границе, да су индивидуалност и самодовољност рецепт за срећу и успјех, те да бити пожељан, урбан и модеран значи пљунути на традицију, историју, православност и светосавност српскога народа. Никада, чини ми се, нису били већи притисци, никада већа искушења, никада веће подјеле, али ми ни по коју цијену не смијемо да посустанемо, не смијемо да поклекнемо и да посумњамо у духовне оријентире и духовне компасе српскога народа оличене у Светоме Сави и Светоме Симеону Мироточивом који нам непогрјешиво кроз многострадалне вијекове показују пут којим Србија и Срби требају и морају да ходе. Овај којим тренутно газимо, то пут није него странпутица!

Огњен Кандић