(НЕ)ПРЕЋУТАНА СРПСКА ПРИЧА У ТРЕБИЊУ: И данас се боримо против истог непријатеља као и 1941. године!

  • Српска прича, коју је приповједао човјек наде – др Немања Девић истраживач из београдског Института за савремену историју, у изузетном амбијенту какав је амфитеатар на херцеговачкој Грачаници, окупила је више од 150 душа жељних да чују толико дуго потискивану истину.

Ратомир Мијановић, др Немања Девић и Милан Никчевић

Да ли због страха од “ђавољих шегрта” или необјашњивог (срамног) бојкота локалних медија (који очевидно није успио), у друштву привилегованих који су присуствовали овом догађају, није се нашао ниједан требињски гимназијски професор, ниједан новинар (част изузетку – водитељу програма), а што је посебно запањујуће ниједан свештеник.

Штета!

Себе су ускратили за важан историјски час који је приредио један од најбољих, најперспективнијих и најпризнатијих српских научника.

НАРОД ЈЕ ГЛАДАН ИСТИНЕ

И овога пута обичан српски народ показао је да је гладан истине. Посебан печат вечери дао је живи свједок босанске голготе Богдан Даниловић, док је српска прича плијенила пажњу свих присутних, па и оних најмлађих – дјечака Ђурађа и Николаја.

Историчар др Немања Девић је истакао да двадесети вијек представља тегобни период, а Други свјетски рат и догађаји који су услиједили након њега (по броју жртава, по посљедицама окупације, по дробљењу српског етничког простора, немилосрдном уништавању и геноциду у НДХ) представљају један од најтежих процеса у читавој српској историји.

Набрајући све невоље које су снашле српски народ у прошлом вијеку, почевши од превјеравања, балканских ратова, Првог и Другог свјетског рата, геноцида у НДХ, Албанији, Бугарској, Мађарској, наметања србофорних пројеката југословенства и комунизма, па све до одбрамбено-отаџбинских ратова деведесетих, Девић се запитао како је уопште наш народ опстао, па и данас има снаге да и даље говори о непокорном српском духу.

ЧАС ИСТОРИЈЕ ЗА СВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ: Александар Чаки Милићевић је најзаслужнији за реализацију промоције у Требињу

ЂЕНЕРАЛОВ ЧОВЈЕК ОД ПОВЈЕРЕЊА

Један од симбола очувања тврде српске вјере у истину био је мајор Александар М. Милошевић, главни јунак Српске приче.

– Мајор Милошевић рођен је 1910. године у Шумадији и то као унук ратника из српско-бугарског рата (1885. године) и син борца свих ратова од 1912. па до 1919. године. Био је официр Војске Краљевине Југославије и то не било какав, већ најбоље рангирани питомац 57. класе – артиљерац. Прије рата службовао је у Призрену, а од 1941. године отишао у шуму код генерала Михаиловића не признајући капитулацију. Ратну каријеру је започео као командант одреда, потом бригаде, корпуса, па групе корпуса. Један је од кључних фигура у мисији „Халијард“, када су спашени амерички авијатичари 1944. Био је кључним моментима уз генерала Михаиловића. Судбина је предодредила да све преживи и запише – рекао је Девић.

МАЈОРОВ ДНЕВНИК – ПРИМАРНИ ИСТОРИЈСКИ ИЗВОР

Он је оцијенио да за разлику од данашњег времена у коме се српска историја исписује по разним судницама и трибуналима, а о њој суде углавном разноразне невладине организације, Милошевићев дневник за науку представља примарни историјски извор.

Српска прича није само заснована на дневнику мајора Милошевића из периода 1944/45 године, већ је допуњена његовом богатом послијератном преписком. Милошевић је преживео рат, отишао у емиграцију, настанио се најприје у Грчкој, да би га касније пут одвео у Италију, потом у Њемачку одакле је 1949. године отишао у Канаду, гдје је на основу свог дневника написао мемоаре – рекао је Девић и додао да је мајор тада имао преписке са свим вођама српске политичке емиграције, поготову у Канади и Америци.

– У тој богатој архиви сачувано је око 10.000 писама на основу чијег ишчитавања је и настала књига и увид у живот једне историјске личности у периоду од његовог рођења 1910. до смрти 2009 године – рекао је Девић.

ЧЕТНИЧКА ЕМИГРАЦИЈА ЈЕ ЗАДЊИ ДОЛАР ДАВАЛА ЗА ГРАДЊУ СРПСКИХ ЦРКВИ И ДОМОВА

Он је истакао да је мајор Милошевић у Канади наилазио на најбоље официре из своје класе који су били осуђени да раде најтеже физичке послове.

– Сви они дијеле чемерну судбину српских емиграната. И данас појам четничка емиграција у некима буди негативне асоцијације. Међутим, ови људи су заправо представљали посљедњи сјај истинске српске идеје. Борили су се за њену одбрану и деценијама након завршеног рата. Зидали су српске цркве и домове и подигли импозантне задужбине. Борили су се послије раскола цркве из 1963. године, кад је српски народ доживио нову линију подјела. Онај српски инат,  након раскола цркве, учинио је да све граде дупло, по два дома, по два храма, по два културна центра и они и дан данас тамо, колико могу, чувају српску идеју – сликовито је описао Девић.

НАКОН 60 ГОДИНА ИЗГНАНСТВА КЛЕКНУО И ПОЉУБИО РОДНУ ГРУДУ

По његовим ријечима, мајор Милошевић се борио за истину о српском народу и почетком деведесетих година кад су почели одбрамбено отаџбински ратови.

– Писао је свима, од Маргарет Тачер до тадашњег канадског премијера схватајући да иста битка за истину никад не престаје, а води се и 1945. и 1991. и 1995. Наравно, то је био глас вапијућег у пустињи. Писао је и своје мемоаре схватајући да ће на тај начин дати допринос побједи истине – рекао је Девић који се потом осврнуо на мајоров повратак у Србију, након скоро 60 године изгнанства.

– Мајор се 2002. године појављује у родној Шумадији и долазећи у своју кућу пада на земљу. Сви су мислили да је његово срце препукло и да није издржао додир са родним пољима, ријеком у којој је научио да плива, својим виноградом. Међутим, он је са 92 године пао на кољена и пољубио српску земљу. Његови војници који су се затекли још живи у завичају свечано су га дочекали и предали му рапорт. Дакле, показали су на једном малом примјеру ко је суштински (истински) побједник – рекао је Девић уз напомену да мајор Милошевић није био одушевљен стањем које је затекао у земљи 2002. године.

А НАЈБОЉИХ НЕМА, ОДНИО ИХ БОЈ…

– Ипак, остао је до краја одан српском народу. Заокружујући читаво стољеће преминуо је 2009. године и сахрањен је у свом родном селу баш оног истог дана кад је у Београду испраћен у вјечност блаженопочивши патријарх српски Павле. Симболична судбина једне генерације.

КАКО ДО КЊИГА?

Како је интересовање у Херцеговини за ове теме било далеко веће од онога што је аутор очекивао, књиге “Српска прича” и “Босанска голгота” су распродате. Ипак, они који желе да дођу до ових капиталних дјела, могу то да ураде наруџбом путем мејла nemanjadevic4@gmail.com или позивом на број +381652080381

БОСАНСКА ГОЛГОТА ТРАГИЧНИЈА И ОД АЛБАНСКЕ

Девић се потом осврнуо и на књигу “Босанска голгота” коју је написао заједно са колегом Бојаном Димитријевићем.

– Као што ће српска војска 1915/16. године доживјети голготу повлачећи се пред надмоћнијим аустроугарсо-бугарско-њемачким окупатором, учесници „Босанске голготе“ из 1945. имају и трагичнију димензију. У тренутку када су се Равногорци послије велике подјеле између Павла Ђуришића и ђенерала Драгољуба Михаиловића нашли раздвојени, један крак је кренуо дубље, преко НДХ, надајући се да у Словенији може да образује антикомунистички фронт који има већи изглед на успјех. Међутим, тај марш је био осуђен на пропаст послије преваре Секуле Дрљевића, црногорског сепаратисте који и данас има веома гласне и присутне идеолошке потомке. Мајор Ђуришић бива ухапшен и пребачен у јасеновачки систем логора и мучки убијени заједно са војводом Петром Баћевићем, Захаријем Остојићем и вјероватно Драгишом Васићем, једним од највећих српских интелектуалаца из прве половине двадесетог вијека – рекао је Девић који се потом се осврнуо на страдање код Зиданог моста.

СТРИЈЕЉАЊЕ У БЛАЈБУРГУ

– Црногорски четници који су успјели некако да стигну до Словеније завршавају, уз помоћ Енглеза, као Титови заробљеници. Потом су стријељани на територији Блајбурга гдје су завршили измјешани са Словенцима и усташама. Ту је убијен и професор Цетињске богословије Лука Вукмановић, рођени брат народног хероја Светозара Вукмановића Темпа. Његово страдање симболише страшну српску подјелу.

МИТРОПОЛИТ ХРИЗОСТОМ ДИЖЕ СПОМЕН ЦРКВУ ЖРТВАМА У СЕЛУ БУДАЊ КОД МИЉЕВИНЕ

Девић је истакао да се четничко страдање на Зеленгори десило у периоду кад је рат у цијелој Европи увелико био завршен.

– Европа слави 9. мај као дан Побједе, док се на Зеленгори 12. и 13. маја одвија битка у којој исцрпљени, болесни, слабо наоружани четници, одбачени од свих савезника, насједају на комунистичку пропаганду да се предају уз гаранцију да ће бити амнестирани. Наравно, сви су били заробљени, сурово ликвидирани и расути по јамама између Фоче и Калиновика. Најтрагичнија је понор јама у селу Будањ код Миљевине. Најниже процјене о броју жртава говоре о највећем ратном злочину послије Другог свјетског рата на територији Босне и Херцеговине. Митрополит Хризостом је ријешио да овим мученицима посвети спомен цркву. Освештано је и одређено земљиште за њену изградњу – рекао је Девић који је истакао да је “јавна је тајна да су комунисти 1944/45 године многе масовне гробнице претварали у фудбалска игралишта, војне објекте, амбуланте, чак и школе”.

КОМУНИСТИЧКИ ЦИЉ – УНИШТЕЊЕ СРПСКЕ ЕЛИТЕ

– Док год кости мученика леже на темељима школа, фабрика, путева нема будућности за нове генерације – поручио је Девић и подсјетио да је једна од највећих посљедица Другог свјетског рата и владавине комунизма – уништење српске елите.

– Ријеч је о људима који су у периоду од 1918. до 1945. у сарадњи са државом развијали српску националну стратегију (управо то нам данас недостаје). Пронашли смо посљедњу фотографију митрополита Јоаникија Липовца након његовог хапшења од стране комунистичких снага у Загребу. Имајући у виду степен страдања митрополије црногорско-приморске те 1945 године „на том злом путу без повратка“,  закључујемо да су посљедице видљиве до данашњих дана.  На том путу голготе 1945. године заробљен је и брутално убијен на непознатом мјесту митрополит Јоаникије Липовац и још око 80 његових свештеника, монаха, вероучитеља, професора Цетињске Богословије, искушеника. Пуно је симболике у чињеници да је његов имењак владика Јоаникије Мићовић ухапшен 75 година касније – 12.маја 2020. године. Када знамо да је 80 духовника изгубило живот 1945. године и кад узмемо у обзир чињеницу какви су остаци остатака те цркве и тог монаштва дочекали почетком деведесетих митрополита Амфилохија, а није много боље прошла ни Херцеговина, онда видимо са чим се, заправо, суочавамо. Као историчар тврдим да се српски народ бори и данас против истог зла против кога се борио и 1941. године. Та борба траје осам деценија и трајаће још дуго – закључио је Девић.

Kроз тематски разговор са аутором учествовао je Милан Никчевић, познати историчар из Гацка. Програм је водио Ратомир Мијановић, а наступио је и требињски гуслар Ристо Лечић, члан друштва “Војвода Недјељко Видаковић”.

Трифко Ћоровић
Фотографије: Александар Милићевић

 

НАПОМЕНА: Овај текст није дозвољено преносити без писмене сагласности уредништва Слободне Херцеговине

 

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар