• У тексту који слиједи, Саша Недељковић анализира континуитет потискивања српског националног бића — од поратних идеолошких стријељања до савремене маргинализације традиције. Разоткривајући методологију заборава, Недељковић упозорава да народ који занемарује сопствену историју ризикује њено трагично понављање.

Генеричка илустрација

Долазак комунистичких власти након Другог светског рата означио је почетак темељног идеолошког преобликовања српског културног простора. У средишту овог процеса била је подршка тзв. „интегралном југословенству”, које је промовисано као прогресивна антитеза „великосрпској буржоазији”. Док су стварни југословени државу посматрали као заједницу три народа, интегралисти су инсистирали на стварању једне, вештачке нације. У име те идеологије, представници српске грађанске културе не само да су стрељани, већ су систематски прекривани велом заборава.

Паралелно са објављивањем дела Иве Андрића, која су се уклапала у нови кључ, забрањивано је стваралаштво Глигорија Божовића и Стојана Живадиновића. Затирање традиције наставило се кроз маргинализацију водећих српских историчара попут Слободана Јовановића и Владимира Ћоровића, док је на пиједестал уздизан Виктор Новак. Најдубљи и најтрајнији утицај на обликовање свести нових генерација остварио је Мирослав Крлежа кроз своју „Енциклопедију Југославије”.

Судбине ових „мртвих песника” и мислилаца биле су трагичне на различите начине. Писац Глигорије Божовић је стрељан, док су дела Стојана Живадиновића — који је преминуо пре доласка комуниста — брутално уклоњена из библиотека. Био је познат по својим романима о кључним личностима Првог српског устанка: Карађорђу, Хајдук Вељку и Вујици Вулићевићу (1). Овим чином, оно што је далеко од очију јавности, постало је далеко и од срца народа.

Нажалост, ова методологија се, у нешто суптилнијем облику, препознаје и данас кроз технике изложбене политике. У Галерији САНУ, од децембра 2025. до марта 2026. године, представљено је дело Ђуре Даничића под насловом „Верност језику”. Иако су његове заслуге неспорне, не може се занемарити чињеница да је он, уз Вука Караџића, био потписник Бечког књижевног договора и аутор „Рјечника хрватскога или српскога језика”, што га чини погодним за савремену афирмацију југословенског модела.

Насупрот томе, изложбе посвећене изразито националним институцијама бивају скрајнуте. Изложба о Колу српских сестара у Етнографском музеју била је ограничена простором и трајањем. Још драстичнији пример је изложба о Друштву „Свети Сава” у Архиву Србије, која је на Савиндан трајала свега неколико дана, смештена у пар витрина у холу. Лично сам се уверио у апсурдност ситуације: док је изложба о националном друштву била готово недоступна без пратње, изложба о Андрићу истовремено је заузимала централну велику салу.

Овај континуитет потискивања има дубље корене. Још су у 19. веку присталице Вукове реформе, према речима филолога Предрага Пипера, потиснуле српску грађанску лирику у Војводини. И тада и након 1944. године, циљ је био исти: наметање југословенства насупрот српској традицији. Наследници те идеологије и данас фаворизују личности по свом идеолошком мерилу, док сећање на оне који су чували аутентични српски идентитет одржавају тек „реда ради”.

Због подршке југословенству, данас се настоји да се у јавности не говори превише о Србоциду и злочинима над Србима у последњем рату. Историја је учитељица живота, а они који лекције не науче, осуђени су на њихово понављање. Српски народ мора реално и без идеолошких наочара схватити своју историју и свој положај у савременом свету. Времена за губљење више нема.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомена:
(1) „Моравски стил Завичајног музеја”, „Моја кућа”, „Политика”, Београд, 19. јул 2024.