• Облаци, љубичасто сива боја на небу; иза мене обриси каменог моста, магла је и киши. Једну причу приповиједа вода која долази са неба, другу вода оне која жуди да поново постане некротива и своја – слободна да понире и излази из дубина причајући причу о граду који стоји на раскрсници путева.

Град – то су људи. Град – то су куће и тржнице, кафане и улице. Град – то је оно што се види. Град – то су скривени дијелови, ушушкани, препуштени себи, спокојни и мудри, ту је вријеме добри пријатељ човјеков, стрпљив и самилостан. Одабрала сам ово мјесто у Старом граду за фотографисање, у граду подно Леутара, за почетак приче о мом граду, јер је то само по себи живописно мјесто, оно које након проласка испод лука нуди везу са протеклим вијековима, са небом и земљом.

Облик Старог града, његови бедеми свједоче о потреби за заштитом као једном од првих принципа градње града, о потреби за упориштем. Бедеми свједоче и да је рат битан урбанистички фактор, да отвореност мора да прати закриљеност, одбрамбена изолација, да је живот, од када смо избачени из првог Града (Раја) стална борба, неизвјесна и исцрпљујућа. Град као некрополис (град мртвих) и град као град живих.

Рај је осмишљен простор, мјесто стварања, мјесто нађеног смисла живота, одуховљен простор.
У центру Старог града имао је кућу мој чукунђеда Лазо Влачић, сеиз војводе Лазара Сочице (тако ће и мој прадјед Лазар добити име по чувеном војводи). Историја његовог живота и његових потомака то је приповијест о страдању, борби и слободи.
Мој град се гради, добија нове обрисе, шири се и расте, но да би он задржао елеганцију, монументалност, ритам свог развоја, у њему не смије превладати дух урбаног раста по сваку цијену. На мјесту једне од најљепших кућа у Засаду, куће која је сама по себи била приповијест о славној прошлости, никла је зграда. 

Борба два духа – корисности и љепоте не мора да иде на уштрб једна друге – рјешења постоје и увијек су у духу традиције. Као што је говорио наш чувени архитекта покојни Вук Рогановић, добри дух нашег града: „Можда нећу бити упамћен по ономе што сам урадио (а урадио је заиста много) али поносан сам на оно што сам спријечио да се уради.“
У Требињу треба оставити простора да једног дана никне музичка академија, позориште високог нивоа, спортски објекти који ће омогућити да природни генетски спортски потенцијал херцеговачког динарског човјека стекне услове да постиже свјетске резултате.