На празник Светог Василија Острошког, прије два дана, у Благају код Мостара свечано је прослављена слава храма који већ вијековима стоји као духовни стожер српског народа у долини Неретве. Празничну Литургију служио је јереј Душко Којић, а у овом свечаном чину саслуживали су му протојереј Небојша Радић, јереји Милан Стањевић, Игор Мастиловић, Срђан Милошевић и Александар Грчић, уз саслужење ђакона Милоша Јањића.
Фото: Епархија ЗХиП
Након молитвеног дијела, отац Душко Којић се обратио вјерном народу бесједом у којој је нагласио да су управо слога и заједништво највећи благослови на којима почива очување ове светиње. Он је упутио ријечи захвалности свим добротворима и трудбеницима који својим прилозима и радом несебично помажу да храм засија старим сјајем, свједочећи о побједи обнове над разарањем.
Духовно насљеђе Немањића и Херцега од Светог Саве
Историја овог светог мјеста дубоко је уткана у саме темеље српске државности и духовности. Благај је, као град старији и од самог Мостара, деценијама био сједиште хумских кнезова. Управо је из ових крајева млади Растко Немањић крајем 12. вијека отишао на Свету Гору, док је његов стриц Мирослав, брат славног Стефана Немање, наставио да управља Хумском земљом. Неми свједок тог доба је знаменита Благајска плоча из 1194. године, на којој је жупан Мирослав оставио запис о подизању цркве Светих Козме и Дамјана.
Светосавски дух овог краја додатно је утврдио господар Хума, Стефан Вукчић Косача, који се на гробу Светог Саве крунисао и назвао „Херцегом од Светог Саве“, управљајући земљом из свог утврђења изнад Благаја. Иако су каснији вијекови турске власти потиснули хришћански народ у брда, жеља за црквом и школом никада није угасла. Већ 1880. године Срби отварају своју прву школу у кући Васе Скочајића, а заслугом јеромонаха Хрисифора Милутиновића из манастира Житомислић, почела је градња данашњег храма којег је 1893. године освештао митрополит Серафим Перовић. Уз цркву су тада никли Парохијски дом и Светосавски дом, који је био средиште културног живота све док га комунистички режим 1959. године није одузео народу и претворио у Дом културе.
Страдање у Одбрамбено-отаџбинском рату и путовање ка обнови
Тешка искушења задесила су благајску парохију на самом почетку Одбрамбено-отаџбинског рата 1992. године. Тада је Храм Светог Василија Острошког директно гранатиран и запаљен, а у пожару је неповратно страдала вриједна збирка икона и цјелокупни црквени инвентар.
Аутор: Sti2 – Сопствено дело, CC BY-SA 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=5069833
Исте судбине био је и Парохијски дом, док је српски народ из Благаја, Ходбине, Ортијеша и околних села протјеран са својих огњишта. Породице попут Скочајића, Пикића, Гњатића, Марића, Кајга и многих других, вијековима су чувале своје име на овом камену, а њихова историја страдања постала је дио колективног памћења Херцеговине.
Организовани повратак народа почео је 1998. године, а са њим и мукотрпна обнова црквеног живота коју су водили свештеници Велибор Џомић, Радивоје Круљ, Немања Дражић и архимандрит Данило Павловић. Значајан корак учињен је 2010. године обновом Парохијског дома, након чега је услиједила и рестаурација самог храма, који је 2008. године проглашен Националним спомеником.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
