НЕНАД МИЛКИЋ О РОМАНУ “КОСТИ”: Вријеме је да се сазна како су умирали Срби у Сарајеву

  • Роман “Кости” је омаж више од 8.000 убијених Срба и свима онима који су прошли кроз 123 логора и приватна затвора у Сарајеву

Ненад Милкић је један од писаца новије и млађе српске генерације. У свом најновијем делу, роману “Кости”, који је светслост дана угледао данас, 14. децембра, бави се страдањем Срба у Сарајеву, током деведесетих година прошлог века. Изразито болна тема о којој није било превише разговора у домаћој јавности, у протекле три деценије.

  • Који је мотив за писање романа “Кости”?

– Страдање сарајевских Срба од ’92. до ’96. је неправедно запостављено у српском колективном сећању. Да ли се то чини из простог немара и недостатка саосећајности, или да се не би замерали некоме, најмање је битно. Сама чињеница да је из града у коме је трећина становништва пред грађански рат била српске националности (не рачунајући Југословене, који су се такође касније махом изјашњавали као Срби) протерано више од 150.000, а убијено и нестало више од 8.000 Срба, је податак који заслужује пажњу и о чему треба јавно причати и разговарати. У том покушају отварања теме на коју се полако спустио велики талог заборава лежи и мотив за писање ове књиге – почео је разговор за Курир Ненад Милкић.

  • Како сте изабрали тему за своје ново дело?

– Сувише смо лако као народ прихватили стране, и поприлично нетачне описе о нама као агресорима, геноцидном народу, убицама, силоватељима, и слично. Сама та пасивност док нас други оптужују, тај аутошовинизам и самодеструктивност, између осталог и по питању дешавања у Сарајеву, натерало ме је да се као књижевник позабавим овом темом. Време је да се чује и друга страна приче, прича оних који су највише изгубили у Сарајеву, јер рат не може бити само црно-бела верзија каква нам је до сада насилно наметнута.

  • Шта представља роман, да ли је то омаж српском народу који је после Дејтона 1995. протеран из Сарајева?

– Роман је тек велики скуп речи, а ништа нам осим речи није ни остало. Па кад већ не можемо на друге начине, онда да се кроз њих подсетимо и захвалимо браниоцима Сарајева који су жртвовали себе како би сачували српска насеља у том граду. Нажалост, као и много пута пре у историји, све оно што смо у рату сачували, у миру је једним потписом поништено. Тако да овај роман представља омаж за сваког Србина протераног из Сарајева, за Беле вукове и друге јединице које су браниле Српско Сарајево, за насеља Илиџа, Илијаш, Вогошћа, Грбавица, и друга која су предата супротној страни. Представља омаж и свакој српској кости поломљеној у једном од 123 логора и приватна затвора. Књига је сећање и на породице, пре свих Јефтановић и Деспић, који су кроз историју градили јавне зграде у Сарајеву. И на послетку, то је омаж и за Гаврила Принципа и друге припаднике Младе Босне који су остали да леже у граду у ком више нема Срба.
фото: Приватна Архива

  • Шта и кога представљају главни јунаци романа?

– Ликови у роману представљају управо све оне људе каквих је заиста било у граду за време рата. Главни ликови су Србин Матеј, који на почетку сукоба живи у неверици да до рата може доћи, а када је постао свестан било је касно јер није мога да напусти град због унутрашњег обруча који су држале градске власти, и његов шурак Златан, који је носилац нове мисли међу Муслиманима који се зарад стварања државе по идејама тадашњих (а и садашњих) власти окреће против дојучерашњих пријатеља, комшија, па и породице. У роману ћемо пронаћи ликове који су свесни лудила у који су увучени па позивају на разум у времену када разума више није било. Имаћемо добре и лоше комшије, свих вера и нација. Али у сржи свега, кроз све ликове, јасно ће се повући линија да су на почетку рата постојала два Сарајева. Онај који је био већински српски, и онај који је био већински муслимански. Граница која је повучена између та два дела, не само на мапи него и у главама, и данас после скоро 30 година стоји чврста без икаквих назнака да икада више може нестати. Напомињем да израз Муслимани користим јер на почетку рата Бошњака није ни било. Они су име за своју нацију променили на тзв. Бошњачком сабору у септембру 1993. године.

  • На којој историјској грађи је заснован роман, делује да сте били хируршки прецизни када су датуми у питању?

– Иако су “Кости” романсирана прича, сви ликови и описи су засновани на стварним догађајима. Циљ је било приказати хронолошки шта се десило у Сарајеву, тако да сам у истраживању пре свега користио сведочанства преживелих сведока. Осим тога, извештаји разних комисија, наших и бошњачких, као и десетине биографских и аутобиографских књига, обе стране, су помогли да се приликом писања формира независна тачка гледишта из ког се могу извести јасни закључци. Те закључке сам уградио у дијалоге главних ликова романа.

  • Очекујете ли да муслимански и хрватски део БиХ прихвати ваш роман као и Срби?

– Од народа који још не могу да прихвате да су Срби били конститутивни народ у БиХ, да су Срби чинили трећину становништва предратног Сарајева, да након рата Република Српска постоји као саставни и равноправни део Републике БиХ, не можемо очекивати да прихвате не само овај роман, већ било шта што било који Србин каже или уради. Ако бисмо кренули даље у прошлост не можемо очекивати да ће нпр. Бошњаци прихватити српске ставове таман толико, колико не могу да прихвате да је династија Котроманић била српска, да је краљ Твртко крунисан у Милешеви, да је љиљан хришћански грб са јасном симболиком, да су се многи ствараоци попут Османа Ђикића, Авде Карабеговића, Меше Селимовића, изјашњавали као припадници српског говорног подручја, итд. итд.

  • Велико интересовање влада за ваш нови роман у Србији, Српској и Црној Гори, како то коментаришете?

– Буђењем националне свести. Драго ми је што видим, нарочито међу младом популацијом, све више оних који су свесни свог националног идентитета. Бити националиста, родољуб, патриота, није ништа лоше. Са тим се рађамо. Аутошовинизам се учи. Конкретно за моје књиге, ја сам се профилисао као писац тзв. родољубиве књижевности и част ми је што су људи препознали моју љубав, али и бригу, према српству, нашој историји, као и будућности.

  • Роман “Кости” су део вишекњижја коју спремате. Шта очекивати од наредних дела, о чему ће у њима бити речи?

– “Кости” су први део четворокњижја “Погром”. То је прича о породици Ковачевић, коју су животне околности развејале у различите српске крајеве. Након Матеја у Сарајеву, пратићемо у другом делу (“Колона”) попа Луку у Крајини, затим у трећем делу (“Огањ”) Јовану која се удала на Космет, и на крају, у четвртом делу (“Лажи”) најмлађег члана породице Марка који је остао на имању Ковачевића у околини Сребренице. Кроз судбине ова четири лика, која симболично указују на четири еванђелиста, пратићемо судбине и српског народа на подручју ових територија у последњој деценији двадесетог века.

  • Зашто назив “Кости”?

– Наиме, када су истерани из српских делова Сарајева, Срби су ископали своје мртве и понели их са собом. Првих месеци ’96. године зјапила су отворена српска гробља као највећи ожиљак у некада заједничком граду. Део костију, тада ископаних, пренет је на Мали Зејтинлик, који се налази на задњој корици књиге. Уграђивањем остатака у романијску земљу на Сокоцу, уградили смо и темеље који су и међаш и опомена, да одатле нема даље, и да увек подсете шта је значило бити Србин у Сарајеву.

  • После “Дуње”, “Последње страже”, “Зова карауле” и “Бесмртног Батаљона”, колико сте задовољни са “Костима”?

– Покојни Иван Бекјарев је једном одговарајући на питања о својим улогама рекао да је “само глуп човек задовољан”. И у праву је. Лично, ма колико да сам задовољан написаним, а не бих пуштао у објављивање да нисам, увек ће постојати онај глас у глави који ће опомињати да је могло више, да је могло боље, да је могло упечатљивије. Зато, потпуно се након свих својих дела, одмакнем од њих на дистанцу и пуштам читаоце да процене да ли је нешто добро или није. Ако бар један понесе и настави да шири поруку због које сам писао цео роман, онда моја мисија, мој труд, моја вера у написано, нису били узалудни – закључио је Ненад Милкић.

Курир/Александар Радонић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар