НАСЛОВИ

МИЛОШ МАРКОВИЋ – Српски племић из Херцеговине

  •  У интервју за „Блиц“ Милош Марковић говори о себи, професури, телевизији и НАЈСКУПЉОЈ СРПСКОЈ РЕЧИ – КОСОВУ

Фото: Трифко Ћоровић

Косово је, осим што је најскупља српска реч, како рече Бећковић, и реч која је у великој мери одредила и професионалну и животну биографију Милоша Марковића (74), врсног телевизијског новинара и уредника, данас пензионера.

Иако рођен у Војводини, где су његови родитељи били колонизовани после Другог светског рата, Марковић је прави Херцеговац, одрастао је и највећи део свог дечаштва провео у Гацку. Његов отац се кратко задржао у војвођанској равници. Вратио се с фамилијом у Херцеговину, на имање које је било спаљено у рату. Уселили се Марковићи у половину штале која није била изгорела и тако почели нови живот. А Милош је био девето дете.

Али не прође дуго, а Милошев отац заврши у затвору. Тада се због једне речи могло страдати.

– Рекао је једном рођаку, који је био припадник Озне: Шта радите, Марко, најбоље домаћине хапсите?! И то је било довољно да га одведу – прича Марковић.

ШКОЛОВАЊЕ

Књига, школа – ишло је то Милошу од почетка. Књига се у његовој кући ценила, и отац је био човек који је доста читао. И утицала је књига и писана реч на Милоша за цео живот. Иако он, пола у шали, пола у збиљи, каже да је у тој раној младости вероватно највећи био утицај – стоке:

– Пошто смо живели у штали, моја прва сазнања о свету везана су и за краве, телад, овце…

До школе и назад пешачио је двадесетак километара. Био је одличан ђак. Чак једини у целом разреду. Па је тиме насекирао директора школе који се јавно, пред учитељима запитао „како је могуће да нам је најбољи ђак дете народног непријатеља?”. А да му школа иде, приметио је учитељ Милан Хупкијевич, који је Милошевом оцу саветовао да сина свакако школује, да не остане на четири разреда основне школе.

И тако Милош школовање прво наставља код стрица у Новој Пазови, али истргнут из свог природног окружења и у новој непознатој средини, Милош почиње да избегава одлазак у школу… Па се враћа у Гацко, па га отац поново враћа у Војводину, овога пута код других рођака у једно село код Зрењанина. У сваком случају, када је стасао за гимназију, Милош се враћа у Гацко.

Милош Марковић недавно је говорио и на промоцији књиге „Чубурци – Крсташи“ (Лагуна), београдског адвоката у пензији Радослава Лалета Вујадиновића, књиге чије смо делове у неколико наставака објављивали у фељтону у „Блицу недеље“. „Књига ‘Чубурци – Крсташи‘ Радослава Лалета Вујадиновића на неки начин чува сећање на људе и догађаје које не бисмо смели заборавити. Та књига је једна врста покретног споменика који се може разгледати од Сомбора до Врања и од Ниша до Ужица, свуда где се та књига чита… То је једна врста личне антологије знаменитих људи које је, у већини случајева, аутор лично познавао и дружио се с њима. Сви они су, углавном, живели на Врачару, односно Чубури и Црвеном крсту. То је крај у коме је живео и живи сам аутор и који сазнања о својим јунацима није тражио у неком архиву или институту, него је користио лична искуства у дружењу са њима или то препустио онима који су их боље познавали.То нису класичне биографије, већ низ интересантних епизода из живота људи који су били, ваљда и остали, веома популарни и цењени, не само у Београду већ свуда где се разуме српски језик. Међу корицама једне богато опремљене и документарно илустроване књиге нашли су се врхунски глумци, писци, научници, адвокати, спортисти, музичари, новинари, лекари, угоститељи, укратко једна богата галерија личности које заслужују сећање и незаборав“, рекао је о књизи Марковић.

– У то доба критеријуми у гатачкој гимназији били су ригорозни. Нас 105 уписало је први разред, а четврти је завршило само 27. И нисмо сви положили матуру, петоро је пало. Док сам био гимназијалац сањао сам тај страх да нешто не знам у школи – сећа се Милош.

ПУТ У САРАЈЕВО

По завршетку гимназије Милош одлучује да настави школовање. Следећа станица је Сарајево, добија стипендију и уписује књижевност. Иако је очева жеља била медицина, превагнула је поново љубав према књизи.

Тај боравак у Сарајеву ме је први пут на неки начин национално освестио. Источна Херцеговина пуна је масовних злочина. О томе смо слушали од родитеља, родбине… И увек би нам рекли на крају „немој да би о овоме негде ти нешто говорио…“. Тако да смо се ми правили као да ништа не знамо. Тако се живело у том кетманству – каже Милош.

По завршетку студија, крене Милош у професуру. Прво радно место Чајниче, па гимназија у Јајцу, година 1972.

– И ту ме директор школе пита: Јеси ли ти члан партије? Нисам, кажем. А он ће: Како то да неко има смелости да носи дневник а није члан партије? А ја му кажем да не мислим да би ми књижица омогућила да будем бољи предавач – сећа се Марковић.

Из Јајца Марковић одлази у гимназију у Соколац, на Романију. У међувремену, конкурише и на сарајевској Телевизији за место продуцента или организатора. И бива примљен.

– Ту сам радио са једним добрим редитељем, Јаном Бераном, који ме је научио првим појмовима о телевизији. Али убрзо добијам позив за војску и одлазим на одслужење у Ниш. Још док сам био у војсци знао сам да се у Сарајево вратити нећу. Још тада, те 1974. године знао сам да за мене у Сарајеву нема будућности. Упркос целој тој фарси о братству и јединству, осећао сам ту неискорењиву, ендемску мржњу. Срби су већ тада били потискивани – сећа се Милош.

ДОЛАЗАК У БЕОГРАД

Дошао је у Београд, а конкурс Радио Београда за новинара културне рубрике изгледао је као остварење Милошевог сна.

– Требало је испунити озбиљне услове за то доба, дакле факултетска диплома, знање страног језика, па радиш тест… И на крају, разговор са комисијом. Председник комисије био је чувени радио репортер Радивоје Марковић. И пита ме он шта мислим о језику новинарства. Као створено питање за мене, и ја ту почнем како свака професија има свој специфичан језик… И он каже на крају да ме обавезно приме. А реч Радивоја Марковића, иако није био партијски човек, имала је велику тежину, његов је ауторитет био огроман – каже Марковић.

ДРУГАРСКО ВЕЋЕ

Средином осамдесетих година Марковић је, као сценариста, снимио и један запажен документарни филм.

– Био је то филм о комунизму, о идеологији као неорелигији. О томе шта се све певало у славу комунизма. Па сам тако и назвао филм, „Не верујем у небеса, но у Маркса и Енгелса“, по једној таквој песми. А певало се свашта: „Процветала љубичица бела на јастуку Едварда Кардеља, па мирише како Кардељ дише…“… Била је то једна дубоко програмирана пропаганда, која заправо данас достиже врхунац у једној мутираној форми. Пропаганда у којој је лаж доминантна, партијско свемоћно, а где су знање, образ и интелектуалност као кривично дело – каже Марковић. 

И због тог филма којим је отворен Фестивал краткометражног и документарног филма, и на коме је освојио награду публике, имао је Марковић проблема.

– Неко је на Телевизији сматрао да се тиме наноси некаква идејна штета. Па је сазвано такозвано Другарско веће, тако се то тада звало, нека врста моралног суда. И ја сам дошао на то фарсично Другарско веће и рекао им: У реду, ево прихватам да сам нанео идејну штету, али само ако ми нађете у неком закону, од оног Хамурабијевог па до данашњих да се знање сматра кривичним делом… И изађем, а успут се, онако бесан сударим са кафе куварицом и проспем им све кафе… – препричава Марковић, како је преживео овај својеврсни партијски суд за непартијце.

Међутим, мало је недостајало да Милош ипак не оствари свој сан. Наиме, на исти конкурс јавио се и неки Дукић чија мајка је била кројачица, али и бринула о хаљинама Јованке Броз. Била је, како би се модерним језиком рекло, стилиста прве другарице Југославије. Наравно, стигла је ургенција члановима комисије да млади Дукић буде обавезно примљен.

– И онда, иако је конкурс био само за једног новинара, приме и мене и тог Дукића. Њега да заобиђу нису ни могли ни смели, а мене приме да не би увредили Радивоја Марковића – прича Милош.

С Телевизије Београд звали су Милоша неколико пута да пређе, он се све нешто нећкао, али ипак 1979. године пређе у културну рубрику. Међутим, није му било суђено да дуго ужива у новом послу.

ПРИШТИНА, КОСОВО

После Титове смрти почеше убрзо немири на Косову и отвори се ново жариште, кренуше штрајкови, демонстрације, насиље, злочини… Интересовање медија за дешавања на Косову и Метохији нагло је порасло а у београдској телевизији новинари се нису баш отимали за тај задатак. Избор паде на Милоша.

– Нашао сам се одједном у потпуно новој ситуацији. Нисам познавао ту средину ни људе, али сам почео полако, извештај по извештај, репортажа… И после неког времена одлуче у Београду да телевизија отвори дописништво у Приштини. Понуде ми то место и ја прихватим – каже Марковић.

Долазили су, повремено, у Приштину из Београда неки, како их Марковић назива, „естрадни новинари“ да направе један прилог, да се и они упишу.

– И онда, правац Београд. А ја као да им будем, малтене, водич по Косову – сећа се Милош.

Негде почетком тих осамдесетих Телевизија Београд направила је емисију у којој су о Косову говорили политичари, новинари…

– За ту емисију сам рекао оно што сам видео на Косову, оно што је била свакодневица тамошњих Срба; физички напади, претње, крађе имовине, скрнављења светиња, чак и силовања… Међутим, у тој емисији су говорили и високи албански политички представници Кољ Широка и Неби Гаши. Широка рече тада да ми новинари драматизујемо ситуацију на Косову. И онда сазнам да су у монтажи избацили моје виђење ситуације на Косову. Одем код Милана Вукоса, тадашњег генералног директора, и кажем му да се, ако не буде било моје приче о Косову, не враћам у Приштину. И они врате, не баш све, али добар део. И то моје појављивање у тој емисији одједном ме учини популарним – прича Марковић.

ЦРКВА У САМОДРЕЖИ

По повратку у Приштину имао је необичан проблем.

– После тог мог телевизијског наступа, Срби на Косову су ме схватили као неког моћног, неког ко малтене с тим политичарима који одлучују сваког дана пије кафу. И још када су видели да сам говорио како ствари заиста стоје, практично сам се претворио у покретни биро за жалбе. Изађем да прошетам Приштином, а људи ме заустављају на улици и жале се на разне ствари. И ја им ту објасним да бих им само учинио медвеђу услугу: све те жалбе би неко при Влади Србије погледао и вратио покрајинским властима да то као решавају. А тако би онај ко се жалио само постао видљивији албанским националистима – каже Марковић.

И колико год да је очекивано било да Марковићеви извештаји из Покрајине нису били по вољи албанским полтичарима, толико је чудније било да су и у Београду због тога имали главобоље.

Један од повода за ново цензурисање Милоша Марковића била је репортажа о цркви у Самодрежи. Ова богомоља, иако тада практично напуштена, важно је место у историји Срба. Народни певач певао је „састала се четири табора, на убаву на пољу Косову, код бијеле Самодреже цркве“, а према предању које је прерасло у један од најпознатијих митова српске историје, у тој цркви су се кнез Лазар и цела српска војска причестили пре битке на Косову пољу.

– Направим причу о Самодрежи, ту највећи број људи заправо сазна да је обнову цркве и осликавање фресака платио био Михајло Пупин. И онда су с једне стране осликани свеци, с друге великани наше историје, Његош, Вук… И све то оскрнављено, наружено, оштећено… И емитују ту репортажу сарајевска и загребачка телевизија, али Београд неће! Распитам се који је разлог, а Ненад Ристић, тада заменик главног уредника, рекао је да „дувам у једра српским националистима“… На крају су, после неког времена, ипак емитовали – прича Милош.

Историјски скуп у Истанбулу

Милош Марковић је као једини српски новинар присуствовао историјском скупу свих православних патријарха у Истанбулу деведесетих година.

– Телевизија Београд чак није уопште придавала значај том састанку, па сам се ја некако сам организовао и повео сниматеља. Добросав Бјелетић, тадашњи генерални директор Телевизије, обећао ми је да ће ми по повратку надокнадити трошкове. И тако се ја на брзину спакујем и одем у Истанбул. Било је то заиста јединствено искуство. Сви ти духовници, њихове одоре, музика, тамјан…. учини то све да се осећаш неко ванвременски и бестелесно – описује Марковић како је доживео скуп православних патријарха.

„СТВАРАОЦИ“

И та косовска прича за Милоша Марковића прекинута је и буквално болно, перфорацијом чира и операцијом у Београду. „Лежао сам у болници, нисам био сигуран да ћу преживети, а нико из Телевизије ни да пита за мене“, прича. И после дужег опоравка, вратио се у Београд, али су му дежурни телевизијски идеолози залепили етикету „национално оптерећен“ и послали га поново у културну рубрику. Ту добија да ради нову серију емисија, назива је „Ствараоци“.
Фото: Снежана Крстић / РАС Србија

– Ту сам представљао људе који нису били познати широј јавности, а који су били истински ствараоци. Тако сам, у тој серији, рецимо, открио и чувену Виду Поповић, проналазача – каже Марковић.

Добио је Милош за „Ствараоце“ 1986. године новинарску награду „Светозар Марковић“, добитник је највише годишњих награда Телевизије Београд за унапређење програма, али каже да једина награда до које му је заиста стало јесте грамата Српске православне цркве, коју му је уручио владика шумадијски Сава средином деведесетих година.

– А занимљиво је да ја нисам ни верник, али ни неверник… Поред те награде, велику част ми је указао патријарх српски Герман када ме је позвао, уз још десетак одабраних јавних личности, на пријем у Патријаршију. Био сам једини новинар који је позван, а на улазу патријарх ми је рекао: Ви сте прави српски племић! На самом пријему питао сам патријарха како напредује изградња Храма Светог Саве, па га је то навело да нам исприча како радови стоје јер су тадашње комунистичке власти тражиле, тачније тадашњи српски премијер Душан Чкребић, да се Храм не зове тако, већ Дом Светог Саве. Знате, храм је реч која изазива респект, а дом… па боже мој, постоји студентски дом, има и казнено-поправни дом… Црква није пристала и радови су тапкали у месту – прича Марковић.

РАТ У ЈУГОСЛАВИЈИ

Уследиле су ускоро године распада Југославије. После извештавања из Букурешта када је народ збацио Чаушескуа са власти, Марковић наставља ход по жариштима Југославије: Словенија, Книн, Горажде, преживео је НАТО бомбардовање српских положаја у Босни, па после и оно 1999. године.
Било је колега који су, очигледно, знали да ће бити бомбардовања, па су извукли децу из Телевизије те вечери. И једна од њих, ћерка помоћника главног уредника одлази и каже нам: Ја сад идем, а шта то значи, ви знате, нисте мали…
Било је колега који су, очигледно, знали да ће бити бомбардовања, па су извукли децу из Телевизије те вечери. И једна од њих, ћерка помоћника главног уредника одлази и каже нам: Ја сад идем, а шта то значи, ви знате, нисте мали…

По завршетку рата у бившој Југославији, Марковић је уредник културне рубрике ТВ Београд. Мислио је да је коначно у мирнијим водама, у ономе што је од почетка, од младости највише волео, у књижевности. Уосталом, за 30 година рада објавио је више од 600 приказа разних књига, многа велика имена наше књижевности високо су ценила његове критике. Али онда, опет та реч – Косово се још једном уплиће у његов живот. Почиње НАТО бомбардовање, а оне кобне ноћи када је бомбардована зграда Телевизије Милош је био дежурни уредник. Преживео је, али ожиљци су остали.

– Било је ту свега. Од колега који су, очигледно, знали да ће бити бомбардовања, па су извукли децу те вечери. И једна од њих, ћерка помоћника главног уредника одлази и каже нам: Ја сад идем, а шта то значи, ви знате, нисте мали… Па када је све то пукло, тај хаос, јауци, сирене, не знам ни сам како сам изашао, слике ужаса, приклештених људи који умиру у најстрашнијим мукама… и данас, на оном споменику у парку, НАТО се не помиње. Као да је све те недужне и несрећне људе гром ударио… – прича Милош.

Убрзо је стигао и Пети октобар. Дошли су неки нови комесари, а показаће се, биће то и наговештај краја Марковићеве телевизијске каријере:

– Нисам био по вољи оних претходних, али изгледа ни ових нових. Рубрика је премештена у Кошутњак, добили смо и нову уредницу културе. А онда ме једног дана портир није пустио у зграду. Без образложења. Нису ми исплаћивали плату. Судио сам се с њима годинама док нисам истерао правду, а за то време издржавали су ме заправо супруга, родбина, пријатељи… Данас сам пензионер, не жалим се на судбину, било је како је било. И даље читам, сваке вечери заспим с књигом у руци и ујутро, чим се пробудим, узмем и читам. У ствари, ја се читањем браним од наше суморне стварности. И задовољство ми је да кад устанем скувам кафу и, против свих лекарских савета, запалим прву јутарњу цигарету…

Мирослав Кос / Блиц. рс

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору